Zašto lažemo i koliko se laganje isplati?

Svi nekada lažemo. Nisam do sada upoznala osobu koja bar jednom to nije učinila. Razlislite, kako bi svet funkcionisao kada bi svi uvek govorili samo istinu? Kada bi ljudi jedni drugima u lice, bez ulepšavanja i uvijanja govorili šta misle jedni o drugima? Sukobi bi verovatno bili mnogo češći. Čak je nekada i društveno poželjno prećutati istinu.

Zamislite, na primer, sledeću situaciju – dobijate poklon za rođendan od tetke koju mnogo volite. Znate da se jako potrudila da vam odabere taj džemper, znajući da idete na zimovanje i baš vam treba tako nešto; možda ga je čak i skupo platila, a pritom nema neka velika primanja. Ipak, postoji jedan problem- vama ne da se poklon ne dopada, nego ga ni u snu ne biste obukli i pojavili se negde u njemu! Da li ćete joj to i reći? Ako volite svoju tetku, sigurna sam i da brinete o njenim osećanjima. Cenite njen trud i pažnju. Stoga ćete verovatno pribeći onome što zovemo “belim lažima”- reći ćete joj da je džemper jako lep i da vam se dopada. To su situacije kada bi se moglo reći da je opravdano lagati zarad “višeg cilja”. Ipak, budite oprezni. Bele laži treba da budu nešto što nam nije u uobičajenom repertoaru ponašanja, kako se ne bi pretvorile u neke ozbiljnije laži koje nose više štete nego koristi.

Osim izbegavanja komplikacija i nepotrebnih rasprava u komunikaciji, ljudi se služe lažima i u drugim situacijama, iz drugih razloga. Bez obzira šta da je u pitanju, to su uglavnom socijalni razlozi i laži su gotovo uvek vezane za druge ljude i odnose sa njima. U prevodu – uvek lažemo nekog drugog. Mada – da li je tako? Lažući druge često istovremeno obmanjujemo i sebe, odstupamo od svoje lične istine i sopstvenog bića. Gledano na ovaj način, posledice laganja su štetnije po nas nego po one kojima upućujemo laži. Skrivajući istinu od drugih, nekada rizikujemo da upadnemo u sopstvenu zamku i sami sebe ubedimo da je tako iskrivljena istina prava. Tu počinju ozbiljni problemi: život u laži i samoobmani, a da pritom prestajemo biti svesni da nismo iskreni prema sebi. Na neki način dolazimo do toga da zapravo i ne živimo autentično svoj život.

Evo jednog razloga laganja kojeg u iskustvu imamo još od ranih dana i jako popularnog u detinjstvu – postizanje dobiti i izbegavanje kazne. Lažemo jer se bojimo eventualne neprijatnosti ili kazne koju nam može doneti istina. Procenjujemo da je spram takvih strašnih posledica laž bezazlena, da će doneti manje štete i zla. Osim izbegavanja kazne, razlog laganja može biti ostvarivanje nečeg što želimo, neke koristi. Ovo može delovati kao teži i manje prihvatljiv vid manipulacije od izbegavanja kazne, ali da li je zaista laganje zarad izbegavanja neželjenih posledica opravdanije? Kao što rekoh, sa ovim oblikom laganja se često susrećemo kod dece. Veći je problem kada takvo ponašanje pređe u naviku i postane redovno i u “zrelijim” godinama.

Neistine, menjanje i ulepšavanje realnosti služe nam da stvorimo bolju, lepšu, savršeniju sliku o sebi. Na taj način kreiramo svoju željenu ličnost, dostižemo idealno Ja, ali na način koji nije zdrav – nerazvojnim putem i suštinski na svoju štetu. Lažemo, prikrivamo, falsifikujemo kako bismo se dopali drugima, prikazali im se u onom svetlu u kome verujemo da ćemo im biti privlačni, a sve u cilju da bi nas prihvatili. Potrebe da budemo cenjeni, voljeni, poštovani, prihvaćeni, uvažavani jesu univerzalne ljudske potrebe. Možda zato u tom slučaju razlog obmane nekome može delovati logično, odnosno opravdano za ovakvo ponašanje. Ipak, treba imati na umu da cilj ne opravdava sredstvo uvek. Cilj može biti razumljiv i prihvatljiv, ali načini dolaženja do njega mogu biti razni. Neki od njih su legitimni kao i sam cilj, dok ima i onih koji nisu prihvatljivi.

Laž spada u manipulacije – nezdrave načine postizanja ciljeva, sa istim takvim posledicama po nas. Svaka laž nas košta mentalnog zdravlja. Ono što sam naučila u okviru svoje edukacije za psihoterapeuta je da, kao što postoje zakoni fizike, tako postoje i “Zakoni psihodinamike”. Jedan od njih, Zakon potiska, govori upravo o efektu laži na našu psihu i psihičko zdravlje. Zakon kaže da svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu mentalnog zdravlja kolika je zapremina te laži. U prevodu – što se više služimo lažima i uplićemo u njih, potrebno je da ulažemo i sve više životne energije kako bismo laži uklopili u realnost. Laž donosi trenutno olakšanje ili izbegavanje, ali kao droga traži još veće ulaganje, investiranje kako bi se održala, opstala na duže staze. S obzirom na to da je naša životna energija ograničene količine, što je više trošimo na laži, manje nam ostaje za druge aktivnosti, odnosno za ono što je razvojno, kreativno, što bi nam donelo radost i napredak. Povratno, što manje mesta ostaje za razvijanje autentičnosti i bavljenje stvarima koje nam donose istinsko zadovoljstvo, naše mentalno zdravlje biće u većoj meri narušeno.

Kada pogledamo koja je cena laganja, teško da se nećemo zapitati da li smo i koliko spremni da je platimo, kao i koliko dugo bismo izdržali da je plaćamo. Da li ćemo se na kraju zadužiti zarad otplate svojih laži? Isplati li nam se da uzimamo kredit i hoćemo li uopšte moći da ga otplatimo? Šta stavljamo u zalog? Je li naše mentalno zdravlje prevelik ulog zarad kratkotrajnog zadovoljstva i privremenog izbegavanja neprijatnosti ili pak lažnog osećaja da smo uspešni, prihvaćeni, voljeni? Napravite svoju računicu!

Milica Miloradović Stanković
About Milica Miloradović Stanković 4 Articles
Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smer psihologija. Radi u OŠ “Karađorđe” u Velikoj Plani kao stručni saradnik- psiholog. Psihološki savetnik u edukaciji OLI integrativnog psihodinamskog metoda. Oduvek je želela da radi sa decom i mladima. Lični rad i učenje u okviru OLI psihoterapijskog pravca potpuno su je opčinili i želela bi da svoja iskustva i znanja prenosi i usavršava se u oblasti psihologije, psihoterapije i savetovanja.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


two × one =