Vršnjačko nasilje je u poslednje vreme toliko učestalo da nas više ni medijski napisi o tome ne iznenađuju. Ono što i dalje iznenađuje i zabrinjava jeste činjenica da su škole postale nemoćne da nasilje spreče; i da neki direktori sve to prikrivaju, da bi njihova škola sačuvala svoj imaginarni status ustanove u kojoj se tako nešto ne događa.
Vršnjačko nasilje u školama
Iako se danas – nakon sprovedenih UNICEF-ovih edukacija i radionica – većina škola deklariše kao mesto nulte tolerancije prema nasilju, vršnjačko nasilje među decom i mladima nikada nije bilo učestalije niti agresivnije. Škole, kojima na prvom mestu stoji naziv vaspitne, a tek onda obrazovne ustanove, sve više gube bitku s pokušajem bilo kakvog vaspitanja, a kamoli suzbijanja nasilja u školama.
Vršnjačko nasilje je u poslednje vreme toliko učestalo da nas više ni medijski napisi o tome ne iznenađuju. Ono što i dalje iznenađuje i zabrinjava jeste činjenica da su škole postale nemoćne da nasilje spreče; i da neki direktori sve to prikrivaju, da bi njihova škola sačuvala svoj imaginarni status ustanove u kojoj se tako nešto ne događa.
Neefikasnost škola u suzbijanju vršnjačkog nasilja
Bojim se da je ovde u pitanju mentalitet naše sredine – u kojoj je još uvek vršnjačko nasilje tabu tema (kao što je donedavno i bilo nasilje nad ženama). U tom kontekstu su škole svoju titulu nulte tolerancije shvatile kao imperativ i potrebu da se takav oblik ponašanja prikrije, umesto da se na svaki pokušaj njegove pojave reaguje brzo i efikasno.
Ovakvi nedefinisani i čudni uslovi deluju dvostruko loše. Pored pomenutih manipulacija direktora koji nisu čvrstog karaktera, i roditelji koriste pretnje i ucene kako bi zaštitili svoje agresivno dete i opravdali njegovo neprimereno ponašanje. Dok se roditelji žrtve – suočeni s pasivnošću škole kao institucije, koja ne može garantovati sigurnost njihovom detetu – obraćaju medijima, nadležnim institucijama i sudovima. Škole koje nisu sposobne da nasilje adekvatno sankcionišu – šalju poruku da je ono pod njihovim krovom dozvoljeno, te time postaju škole koje prećutno podstiču širenje vršnjačkog nasilja.
Dete je ogledalo roditeljskog ponašanja
Obrasce vlastitog ponašanja dete uči promatrajući i oponašajući vlastite roditelje. Iako, verojatno, na tržištu nikada nije bilo toliko priručnika i knjiga o odgoju dece (pri čemu su autori pojedinih renomirani svetski pedagozi i psiholozi s dugogodišnjim radnim iskustvom) – kriza odgoja i u našoj zemlji dostiže vrhunac, pa se s pravom pitamo: postoji li uopšte više porodično vaspitanje? Takođe sve više vaspitnih i prosvetnih radnika pokušava da pronikne u razloge zbog kojih smo upali u zamku obrnutih roditeljskih uloga u kojima roditelj gubi sposobnost svakog autoriteta, a dete postaje donosilac odluka i pre nego što prohoda i nauči prve reči.
Civilizacijski prelaz od tradicionalnog k modernom dogodio se kod nas naglo, propraćen uz to dodatnom traumom rata. U vrlo negativnim i nesretnim okolnostima borbe za egzistencijalnu i materijalnu sigurnost, većina ljudi odbacila je bez promišljanja sve ono što je bilo staro i tradicionalno kao loše, a prigrlila sve novo kao dobrodošlo i spasonosno. U toj društvenoj metamorfozi odbačene su sve pretpostavke zdravog odgoja dece unutar porodice, a prihvaćeni trendovi sveobuhvatnih dečjih prava i stav da vaspitanje više nije posao roditelja nego institucija (prvenstveno vrtića pa onda i škola).
Zbog čega se roditelji protive svakom pokušaju (pre)vaspitanja njihove dece u školi?
Opet se vraćam na početnu premisu da dete svoje modele ponašanja uči isključivo i najviše od roditelja. Roditelji koji praktikuju partnerski odnos (roditelj je detetu najbolji prijatelj, a ne autoritet) šalju u školu dete koje: nije naučeno da prihvati bilo kakav oblik autoriteta, te mu samim time model učitelja postaje odbojan i neprihvatljiv; nije naučeno da funkcioniše u grupi i prihvati interakciju, jer je naučeno da uvek bude u centru pažnje; ne može da izdrži duže vreme bez izražavanja vlastitih potreba, budući da nije upoznalo model odgođene potrebe (uvek je do sada sve bilo odmah i istog trena kada je poželjelo).
Ovakva deca školu prihvataju jako teško, jer se zbog zahteva i načina rada škole određeni obrasci njihovog ponašanja moraju menjati. Bilo koji oblik prilagođavanja i uskraćivanja trenutnog zadovoljstva dete, koje se u školskoj dobi prvi puta susreće s takvim modelom vaspitanja, prihvata kao ogromnu frustraciju koja s vremenom u njemu izaziva ljutnju, bes, a na kraju rezultira i agresivnim ispadima.
Roditelj, pak, koji svoje potomke ne doživljava kao decu koja uče – i koja su u dobu kada je primerno na njih vaspitno delovati – nego kao svoje jednakovredne partnere, na svaki neuspeh, bilo u učenju ili ponašanju, svog deteta reaguju kao na vlastiti. Te ga doživljavaju kao uvredu ili nepravdu protiv koje se treba boriti. Svojim, neretko, neugodnim i agresivnim intervencijama u rad vaspitnih i prosvetnih radnika ponovno pružaju vlastitom detetu model ponašanja u kojem su agresija i pretnje jedini način postizanja zadatog cilja. I tu se zatvara krug koji objašnjava i posledice nepostojanja porodičnog vaspitanja dece, ali i neefikasnost vaspitno-obrazovnih ustanova u nameri da se bore sa svim vrstama neadekvatnih i neprimerenih oblika ponašanja, pa i vršnjačkim nasiljem.
Slučaj roditelja, koji umesto saradnje s učiteljima zbog zasluženog ukora deteta, sudski teraju nastavnike, pokazao je da se razorio “VASPITNI SAVEZ ” roditelja i učitelja. Razlog ovakvog ponašanja roditelja leži u strahu svojstvenom porodicama koje su iskusile ekonomske probleme. Takav strah ogleda se u obliku nezdrave ambicije frustriranih roditelja.
Siromašniji roditelji napadaju nastavnike jer ih je strah da će izostanak školskog uspeha i njihovu decu odvesti u identične probleme, a bogate porodice napadaju nastavnike jer svojoj deci žele osigurati identične povlastice kakve i oni uživaju u društvu. U oba slučaja, roditelji ostaju sebično zatvoreni u sebe i nespremni na bilo kakvu saradnju, jer strahuju da bi netko drugi mogao oduzeti prostor koju su oni u svojim zamislima namenili svojoj deci.
Izvor: www.zelenaucionica.com
Be the first to comment