Ujka Vanja Antona Čehova: kasni uvidi i pobune koje ne vode nikuda

Fotografija: www.kultivisise.rs

Pošto je u oktobru 1896. godine peterburška pozorišna premijera Galeba zbog loše, nevešte glume bila skandalozno neuspešna, Čehov koga je ovo teško pogodilo, oprezno je odlučio da dramu Ujka Vanja koja je usledila za Galebom objavi najpre kao književni tekst.

Ujka Vanja je prvi put objavljen 1897. u knjizi Drame A. P. Čehova u Sankt Peterburgu, a nastao je nastao preradom Čehovljevog neuspelog komada Šumski duh napisanog 1890. godine.

Najpre je Ujka Vanja izvođen po ruskim provincijskim pozorištima, a u Moskvi je drama izvedena u oktobru 1899, u postavciMoskovskog hudožestvenog teatra na čijem čelu su biliStanislavski i Nemirovič-Dančenko. Imala je odličan prijem publike, a i kritičari su polako počeli da prihvataju Čehovljevu dramsku umetnost.

Ujka Vanja se dopao i Maksimu Gorkom koji je Čehovu napisao:

Kažu, na primer, da su Ujka Vanja i Galeb novi vid dramske umetnosti, u kome se realizam uzdiže do produhovljenog i duboko osmišljenog simbola. Ja smatram da je to sasvim tačno. Gledajući Vašu dramu, razmišljao sam o životu žrtvovanom idolu, o prodoru lepote u bedan život ljudi, i o mnogim drugim važnim i bitnim stvarima. Druge drame na odvlače čoveka od realnosti i ne navode ga na filozofska uopštavanja, a Vaše upravo to čine.

Nova tema i novi oblik građanske drame

Čehovljeve celovečernje drame su jako pažljivo strukturirane i može se zapaziti jedan isti model do kojeg je Čehov došao u pokušajima da stvori onu dramsku formu koja bi bila najbolja za izražavanje njegovog pogleda na ono što bi u životima ljudi moglo biti predmet dramske obrade.

Naime, kako navodi Rejmond Vilijams u svojoj knjizi Od Ibzena do Brehta1, Čehov za predmet obrade ne uzima aktivnu borbu pojedinca protiv društva, što je uglavnom bio centralni dramski sukob u građanskim naturalističkim dramama, već se želja za promenom prenosi na grupu lica, koja međutim ostaje pasivna. Sukob se u potpunosti internalizuje, i ono što vidimo na površini, u samoj dramskoj radnji su odjeci te borbe koja se vodi u njenim protagonistima.

S obzirom na to da ova borba ne nalazi svoj odgovarajući spoljni izraz, ona liči na unapred izgubljeni okršaj.

Čehov se, dakle bio našao pred teškim zadatkom da dramatizuje, da prikaže na sceni u dramskom obliku, unutrašnje borbe svojih junaka koje ne vode nikuda, ne vode željenim promenama ma u čemu se one sastojale.

Čehovljevi senzibilni i nesrećni junaci sanjaju o boljem životu, ili uporno žale za propuštenim prilikama i progone ih prošle zablude, ali ne rade ništa kako bi ostvarili svoje snove.

A i kada se odvaže da iskorače iz kolotečine, čeka ih poraz. Nina Zarečna u Galebu posle izneverene ljubavi i profesionalnog debakla tvrdi da je pronašla svoj put, ali je pitanje koliko joj gledaoci veruju s obzirom na njen izgled, ton i držanje tokom monologa u IV činu.

Struktura drame Ujka Vanja

Povod za razvijanje dramske radnje u Ujka Vanji je poseta bračnog para Serebrjakovih, nedavno penzionisanog profesora univerziteta Serebrjakova i njegove mlade i lepe žene Jelene Andrejevne, seoskom imanju profesorove bivše pokojne žene. Samoj drami Čehov je dao podnaslov „scene iz seoskog života u četiri čina“.

Glavni dramski razvoj i izvor napetosti je u sukobu između Ivana Petroviča Vojnickog – ujka Vanje, brata profesorove pokojne žene, i profesora Serebrjakova. On nije jedini jer ga prati nekoliko drama drugih lica, ljubavnih intriga uglavnom: Vojnicki se udvara Jeleni Andrejevnoj koja ga izbegava, Sonja je zaljubljena u Astrova koji je prema njoj ravnodušan, dok Astrov i Jelena Andrejevna imaju simpatija jedno prema drugome, ali do ljubavne veze ne dolazi.

Prvi čin donosi osnovni uvid u odnose između lica koja će se razvijati tokom drame – saznajemo da je poseta Serebrjakovih poremetila svakodnevni život starosedalaca na imanju, da je u kući atmosfera zagušljiva i napeta zbog stalnih čarki između profesora i ujka Vanje, da Sonja voli Astrova, da su Vojnicki i Astrov opčinjeni lepotom Jelene Andrejevne.

U drugom činu razrađuju se ove linije zapleta, daje se portret hipohondričnog i sebičnog Serebrjakova, razvija se tema ujka Vanjine nemoćne srdžbe zbog upropašćenog života i izgubljenih prilika, osvetljava se Astrovljeva emocionalna otupelost. Sonja voli Astrova i nada se da bi joj ljubav mogla biti uzvraćena.

Treći čin predstavlja klasičnu kulminaciju dramske radnje. U pozadini Astrovljevog objašnjavanja o bezumnoj seči šuma u srezu, dolazi do otkrivanja uzajamnih simpatija između Astrova i Jelene. Saznajemo da za Sonju nema nade. Nakon Serebrjakovljevog obznanjivanja ideje o prodaji imanja na kome su dvadeset i pet godina radili ujka Vanja i Sonja, Vojnicki dva puta puca na njega, ali ga promašuje.

U četvrtom činu Serebrjakov i Vojnicki se mire, i sklopljen je dogovor da će se profesoru i njegovoj ženi i dalje slati prihodi sa imanja kako bi mogli da se presele i žive u Harkovu. Astrov uzima natrag od Vojnickog bočicu morfijuma. Svi se međusobno opraštaju.

Drama se završava povratkom na staro stanje, uobičajeni život na seoskom imanju se nastavlja.

Dramski razvoj u Ujka Vanji ne dovodi ni do kakvih krajnjih ishoda, ne dolazi ni do ubistva ni do samoubistva junaka, nema ni srećno spojenih ljubavnih parova, niti brakolomnih komplikacija.

Sva je drama bila u osvešćivanju i izbijanju unutrašnjih tokova, sukoba i dilema junaka na površinu, ali su oni, pošto nisu doveli do odlučnih promena, ponovo prigušeni.

U slučaju Vojnickog i Sonje, patetičnim Sonjinim monologom na kraju IV čina2, jasno se publici stavlja do znanja, da nikakvih promena neće ni biti, da je i ostatak njihovog života patnja i dugo trpljenje. Utehe može biti samo na drugom svetu:

Sonja: Šta da radimo, treba živeti!

Pauza.

Živećemo, ujka Vanja. Proživećemo dugi, dugi niz dana, dugih večeri. Strpljivo ćemo podnositi iskušenje koja nam pošalje sudbina; radićemo za druge, i sad i u starosti, bez odmora i spokoja, a kad nam dođe sudnji čas umrećemo pokorno, i tamo, na onom svetu, kazaćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je život bio gorak, i bog će nas požaliti; i mi ćemo, ujko, mili moj, ugledati drugi život . . . radostan, divan, uzvišen, radovaćemo se, i naše sadašnje muke gledaćemo ganuti, s osmehom — i odmorićemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno, strasno . . . (klekne pred njim i nasloni mu glavu na ruke; umornim glasom.) Odmorićemo se!

Teljegin tiho svira na gitari.

Odmorićemo se! Čućemo anđele, videćemo nebo osuto dijamantima, videćemo kako sveukupno zemaljsko zlo, sve naše patnje nestaju u milosrđu što prožima ceo svet . . . i biće nam život miran, nežan, sladak kao milovanje. Ja verujem, verujem… (briše mu maramicom suze.) Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš . . . (Kroz suze.) Ti nisi znao za radosti u životu, ali pričekaj, ujka Vanja, strpi se, odmorićemo se . . . Odmorićemo se . . . (Grli ga.) Odmorićemo se!

Tema promašenih života Čehovljevih junaka u Ujka Vanji

U Čehovljevim celovečernjim dramama od onih koje su prve napisane ka poslednjoj – Višnjiku raste tendencija ka gubljenju izdvojene i noseće uloge dramskog junaka. U Čehovljevim poznim dramama, Tri sestre i u Višnjiku, dramski junak se posve izgubio i preneo svoju funkciju na grupu likova. Horsko osećanje i težnja grupe postali su predmet dramske obrade.

Ujka Vanji je ovaj proces vidljiv, iako nije doveden do kraja. Teško je reći da li je pravi junak komada Vojnicki (iako je drama nazvana po njemu) ili Astrov. Značajno mesto u razvoju radnje i psihološku složenost imaju i ženski likovi – Sonja i Jelena Andrejevna.

Osim sukoba između Vojnickog i Serebrjakova, koji zapravo više predstavlja ispoljeni obračun Vojnickog sa njegovim sopstvenim zabludama iz prošlosti, u komadu pratimo i drame drugih lica: Astrovljevu, Sonjinu, Jeleninu, pa i Serebrjakovljevu.

I možemo reći da je svako od njih nesrećan na svoj način: Astrov, iako pozitivno delatan i društveno i ekološki odgovoran, za sebe tvrdi da je otupeo i da ga ništa ne oduševljava, plemenita Sonja je nesrećna u ljubavi i zarobljenana imanju gde zajedno sa Vojnickim radi kako bi Serebrjakov sa ženom mogao lagodno da živi u gradu, Jelena se pogrešno udala za uvaženog džangrizavog starca, a sebičnom Serebrjakovu smeta nedostatak slave nakon penzionisanja.

Dakle, manje-više svi imaju osećaj da ih je život izneverio ili uskratio za nešto, ili jednostavno da život kojim žive nije ono pravo ili nije ono najbolje što mogu.

U korak sa preispitivanjem prošlog i sadašnjeg života ide i maštanje refleksivnih Čehovljevih junaka o boljem budućem životu, i pitanja koji oni vole često da postavljaju: kako će izgledati život u Rusiji za sto-dvesta godina posle njih i da li će se ih se potonje generacije uopšte sećati i po čemu.

Ironija kao sredstvo relativizovanja patetičnih i melodramskih efekata

Drame koje je Čehov napisao ne mogu se nazvati ni komedijama ni tragedijama.

Koliko god nam problemi njegovih junaka izgledali sitni, obični, samo njima značajni, kao bure u čaši vode, kako ih je nazvao Jovan Hristić u knjizi Čehov dramski pisac, ipak osećamo da to jesu pitanja koja zavređuju pažnju. Možda je to zato što se i sami svakodnevno suočavamo sa istim izazovom da sebi položimo račun o tome kako živimo, da li možemo bolje, zašto smo nesrećni, gde smo omanuli…

Čehov je strogo brinuo o tome da njegove drame ne nalikuju na sentimentalne, plačevne melodrame.  Težio je ka čistom, nepristrasnom, sveobuhvatnom realizmu i stvorio je psihološki složene likove, koji ne upadaju ni u jedan kalup i ne mogu se jendostavno i lako definisati.

Ironičnih dramskih situacija u „Ujka Vanji“ je mnogo: sama kasna „pobuna“ Vojnickog, koja doživljava kulminaciju u njegovom dobro poznatom uzviku Da sam normalno živeo mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski, je na ivici između tužnog i smešnog.   Uopšte, ujka Vanja je sklon samodramatizaciji i preterivanju u izjavama, što njegovom liku nemalo oduzima od tragičnosti.

Ironično je da lepa i lenja Jelena Andrejevna, koja za samu sebe kaže da je epizodna ličnost, pokreće radnju komada i da se raplet mogućih ljubavnih trouglova vrti oko njenog izbora i njenih postupaka. Takođe je sama postavka u drami da oko beznačajne Jelene obleću i Vojnicki i Astrov, iako dobro prosuđuju o njenim karakternim nedostacima, primer ironije izbora u ljubavi. Ironija je i da će velikodušna Sonja zbog toga što je ružna verovatno zauvek ostati nesrećna u ljubavi.

Svojim inteligentnim, senziblinim i saosećajnim junacima Čehov pripisuje obične ljudske slabosti: Astrov počinje da pije pod pritiskom sivog, dosadnog života u kojem se istrošio, dok je ujka Vanja  u znatnoj meri komičan sa svojim prenaglašenim izlivima nemoćnog besa.

Ovaj  način prikazivanja dramskih lica takođe baca senku na njihovu tragičnost, ali im s druge strane daje romanesknu složenost karaktera, iznijansiranost vernu životu.

Inače, u svim Čehovljevim komadima osim u Višnjiku patetični i krajnji činovi kao što su ubistva i samoubistva su prisutni, ali ne događaju se otvoreno na sceni nego u pozadini, ili su osujećeni – predstavljaju neuspele pokušaje, kao u Ujka Vanji.

Uloga simbola u Čehovljevim komadima. On tematski zaokružuje i povezuje naizgled rasplinute delove drame

Čehov je po uzoru na Ibzenov postupak u Divljoj patki, u svoje drame uveo simbol koji treba da sugeriše centralnu temu.

Usled vernosti realističkom prikazivanju u Čehovljevim dramama uvek je puno dramskih lica na sceni, a Čehov je poznat po tome što i sporednim likovima daje više prostora nego što je to uobičajeno. Svi dramski sukobi, veći i manji, dešavaju se unutar grupe tokom okupljanja ukućana i posetilaca, na večerama, čajankama, dok igraju karte, tombolu.

U ovakvom mnoštvu glasova i gužvi ne sceni može se čitaocima/gledaocima učiniti da je radnja Čehovljevih  komada bezoblična i rasplinuta, i da se ništa značajno ne dešavaMeđutim, one su jako pažljivo strukturirane, a da bi otklonio svaku sumnju u to i potvrdio tematsko jedinstvo svojih drama Čehov se koristi simbolom.

U drami Ujka Vanja glavni simbol je šuma koja nestaje ljudskom nebrigom i glupošću.

O tome nadugačko govori Astrov u III činu, ali uništavanje šuma i životinjskog sveta u njima u prenesenom značenju stoji za svaku ljudsku nesreću izazvanu nemarom i iracionalnim rušilačkim porivima, kako u odnosu čoveka prema prirodnom okruženju, tako i između samih ljudi.

O izgubljenim profesionalnim nadama ili nemoći da se one ispune, svakodnevici koja ljude postepeno čini grubim, oguglalim i slepim na tuđe nevolje, nemanju svrhe u životu, stalno govore Čehovljevi junaci u Ujka Vanji, ali oni nemaju ideju kako da to promene.

Njihova lična saznanja i njihovi lični jadi mogu se podvesti pod lagano i tiho uništavanje prilika za bolji život, mirenje sa porazom.

Izvor: www.kultivisise.rs

Lepa Reč
About Lepa Reč 1186 Articles
Lepa Reč je portal koji izveštava o lepim i pozitivnim vestima u Zemlji i inostranstvu.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


four × two =