Svi vole sreću, niko ne voli bol. Ali duge nema bez bar malo kiše. Dok jurimo sreću ne treba da zaboravimo šta nas na toj trci čeka- bol. To nije stvar pesimizma i optimizma. To je tako. Bol je deo celine. Podjednako kao što je radost deo bola. Ta dva se samo na silu mogu razdvojiti. Tako što sebe ubeđujemo da jednog od ta dva nema ili neće biti. Koliko su pesimisti i optimisti u pravu toliko i greše. Realnost dobijamo tek kada spojimo ta dva.
Očekujući da nema bola kada idemo putem svojih ciljeva, nije realno. Zato mnogi kada krenu na put potrage za srećom , ako se uopšte usude, traže zaobilazne puteve gde nema bola. Takvi ne postoje. Svaku sreću i ostvaren cilj u ljubavi ili radu čeka i neka bol. To je odricanje, rizik, gubitak kontrole, razočarenje, moguća poljuljanost slike o sebi… Što bi rekli pesimisti moramo platiti nekako sreću. Što bi rekli optimisti- ispostavlja se da vredi.
Srećni pesimista
U izazovu odabira optimizma i pesimizma možemo ubaciti još jedan predlog. Srečnog pesimistu. Na kraju dana da sve može krenuti loše, to je tačno. Još mnogo moramo saznati da bi znali koliko malo znamo. Naši odnosi su često samo naše ideje drugih ljudi. Sve je nestabilno, nigde nema garancija . Ni u odnosima ni u poslu, ni u roditeljstvu, prijateljstvu… Trud se ne isplati uvek kako mi mislimo da treba. Svet je pun nepravdi. Tačno. Na kraju nemamo garanciju ni koliko ćemo živeti. Život je more, ako ćemo pesnički. Ima velike vode , struje i pučine crne. I sve nas to čeka. Možemo li voleti život, ne ignorisajući to, već uprkos tome. Možemo. Da li hoćemo to je drugo pitanje.
Be the first to comment