Filipu Filipoviću još odzavanja u glavi poklič pokislih, vernih navijača: “Fićo, Fićo, Fićo”, koji su mu u nezaboravnom finalu Svetske lige na Tašmajdanu ulili snagu da 17 sekundi pre kraja peterac pretvori u pobedu Srbije nad vaterpolistima Hrvatske (12:11). Bio je to trenutak nezaboravnog zajedništva, publike i “delfina”, koji su zajedno proslavili plasman na Olimpijske igre 2020. u Tokiju.
– Meni je to trajalo kao večnosti, a nije bilo više od nekoliko sekundi. Skandiranje mog imena je velika privilegija i čast mi je što sam bio jedan od momaka koji su bili u bazenu i koje je publika nosila od samog starta. Posebno od trenutka kada je počelo nevreme pa do poslednje sekunde, kada su nas zdušnim navijanjem pogurali do zlate medalje – bio je pun utisaka Filipović na početku razgovora u redakciji “Novosti”.
Najbolji igrač završnog turnira je još od kadetskih dana navikao da se nosi sa pritiskom i da mirno izvede presudne peterce.
– Jedina otežavajuća okolnost u tom trenutku je pomisao na važnost peterca. A sve ostalo, uključujući pljusak bilo je podstrek, motiv više da uradim to što sam na kraju uradio. Hvala ekipi što je verovala u mene. Golmana Hrvatske Marka Bijača znam, koliko i on mene. Video sam da je Marko pročitao šut, jedino što sam mogao da loptu malo podignem i na kraju je upalilo – priseća se Filipović.
Filipović nikako ne želi sebe da izdvoji u prvi plan, zbog briljantne partije u finalu, kada je postigao poslednja tri gola.
Najbolji vaterpolista sveta, kao i njegovi saigrači često naglašava da su oni sami sebi najveći protivnik.
– Bilo je poslednjih godina nekoliko primera gde smo sami sebi stvarali ne samo pritisak, nego i najveće probleme. Zbog tih početaka utakmica, da li zbog prevelike želje za dokazivanjem ili nečeg drugog, sami sebi smo dosta puta zagorčali život. Kada smo kompletni retko nam se desi da nas neko nadigra. Zato kažem, kada je ova ekipa spremna, kompletna i zdrava, najveće prepreke sama sebi postavlja. Imamo skup izvanrednih pojedinaca, koji kada su odmorni, spremni i utrenirani nemaju premca – ubeđen je Filipović.
Prošle nedelje dva puta su za četiri dana savladali Hrvatsku (11:10, 12:11).
Pada u oči da se srpski i hrvatski vaterpolisti uzajamno veoma poštuju.
– Ne vidim razloga zašto bi bilo drugačije. Polazi se od pravih primera, treneri Dejan Savić i Ivica Tucak posle svake utakmice sa puno poštovanja i puno emocije sa pozdrave i čestitaju jedan drugome. Iako znamo kog intenziteta i napora su te utakmice. Za vreme meča je sve dozvoljeno, svako ima želju da pobedi, jačina želje je u nekim momentima i presudna. Ali, pre i posle duela mi smo pre svega sportisti, dolazimo iz sporta gde smo naučili da negujemo prave vrednosti.
Vremena za predah nema previše, jer vaterpoliste od 14. jula u Gvangžuu očekuje SP.
– Sada se lakše diše, jer za razliku od ostalih selekcija mi nemamo imperativ rezultata. Ono što smo zacrtali za ovu godinu ostvarili smo, idemo rastrećeni, da probamo da pružimo dobre partije i da unapredimo svoju igru.
Filipović priznaje da je od juče počela operacija Tokio, gde će napasti novo olimpijsko zlato.
Levoruki šampion smatra da ne moramo da brinemo za budućnost srpskog vaterpola.
Ime i prezime: Filip Filipović
Datum, mesto rođenja: 2. 5.1987, Beograd
Pozicija: krilo, nezgodna strana
Klubovi: Partizan, Radnički, Pro Reko
Repreznetacija: 355 utakmica, 618 golova
Trofeji-reprezentacija: Olimpijske igre – zlato i 2 bronze, SP: 2 zlata, 1 srebro, 1 bronza, EP: 6 zlata, 1 srebro, 1 bronza, Svetski kup: 2 zlata, Svetska liga: 12 zlata, 1 bronza, MI: 2 zlata, 1 bronza. Klupski: tri titule prvaka Evrope sa Rekom, Evropa kup sa Radničkim.
Priznanja (najvažnija): Dva puta igrač sveta u izbora FINA, četiri puta najbolji igrač Evrope u izboru LEN, sportista godine Srbije 2016, Majska nagrada 2007
Izvor: Novosti.rs
Be the first to comment