Pokazalo se da su formirane radne navike jako važne za postizanje uspeha u životu. Ako se teži ka tome da se usvajaju od najranijeg detinjstva, kasnije kroz odrastanje i sazrevanje, od presudnog su značaja za formiranje pravilnog odnosa prema radu.
U detinjstvu, samokontrola nije izgrađena, tako da dete nije u stanju da kontroliše svoje ponašanje. Rad za dete predstavlja određenu neprijatnost jer se ono vodi samo principom trenutnog zadovoljstva. Zadatak roditelja je da pomogne detetu da izgradi princip realnosti, što se postiže pravilnim usmeravanjem i postavljanjem jasnih pravila (i svakako doslednošću u sprovođenju istih). Cilj je da dete shvati da postoje zadovoljstva koja su štetna (na primer, velika zastupljenost slatkiša u ishrani, provođenje više sati dnevno za računarom), kao i neprijatnosti koje su korisne (redovno pranje zuba, ruku, kulturno ponašanje za stolom, pristojnost, sređivanje sobe i, naravno, učenje). U tome veliku ulogu imaju i maniri samih roditelja jer dete uči ugledajući se na njih.
Dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Ukoliko mu neku želju ne ispunite, ono misli da ga odbacujete i uskraćujete ljubav. Međutim, roditelji treba da budu istrajni i onda kada su reakcije deteta dramatične. Pre svega oni sami moraju biti svesni da su određena uskraćivanja, dugoročno gledano, za dobrobit deteta. Time se dete uči da neprijatnost ne isključuje ljubav. Poruka koju treba poslati je: ,,Baš zato što te volim, očekujem od tebe da to radiš.’’
Be the first to comment