Put do sna

Nisam imala ništa!
Lažem!
Imala sam dete i imala sam san!

Da uspem! Da preživim! Da odgajim dete. Da imam krov nad glavom. Da ne budem gladna.
U toj 33.oj sam, božemeoprosti, vaskrsla k’o Isus. Doduše i rođena sam na Božić, možda i to nešto znači, ne znam.
Uglavnom, tada sa koferom letnjih stvari, 3 kutije knjiga i maloletnim sinom, ušla sam u prazan iznajmljeni stan, bez nameštaja, suđa, ičeg. U grad koji sam sama izabrala i u kojem nismo poznavali nikog.

S ponosom sam raširila čaršav na pod koji će nam biti jedini ležaj za spavanje, naredna dva meseca. Izašli smo napolje da upoznamo grad i izaberemo školu, pošto je već bio avgust.
“Ivo Lola Ribar ili Petefi Šandor?, biraj koju ćeš školu.
“Daj ribara, neću upamtiti ovu drugu”, odgovorio mi je sin smušeno, k’o što sam i sama bila.

“Nema nazad, sama si to htela! Udahni duboko, osmeh na lice i kreni!”,ona racionalna ja naglas je razgovarala sa onom plačljivom i nesigurnom ja.

Sutradan je bio prvi dan u novoj kompaniji i to međunarodnoj korporaciji. Krenula sam od najniže pozicije na lestvici, prodavac na terenu…

Deset godina kasnije, živeli smo u našem stanu, opremljenom ne sa jednim, već dva televizora. Sin je završio fakultet. Tada sam već bila na poziciji menadžera za Srbiju i bila zadovoljna sobom.
Kad sam pogledala iza sebe, ostvarila sam svoj san. Međutim, vremenom je nešto počelo da nedostaje. Dugo nisam znala šta.

Novi san! Nova želja! Da me probudi, da vaskrsnem opet.  Učaurila sam se predugo u kolotečinu i dani su samo prolazili mimo mene.

Želela sam opet da dišem punim plućima. Da živim svoje dane.
Jer sreća nije cilj, već putovanje do njega!

I zato sam počela ispočetka, sa novim, malo drugačijim izazovima i novim ciljem!