Lutke su tela od plastike, bez duše i razuma. Da li je to baš tako? Ne uvek. Deca svojim igračkama u mašti stvaraju dušu i karakter. Lutke u igri pomažu našem podsvesnom da ispliva, svoj karakter ispoljavamo u međusobnim dijalozima naših igračaka. Mi se vežemo emocijama za naše igračke, one su nam svojevrsna uteha u teškim momentima, daju nam snagu, čuvaju nas… Naše igračke su ponekad sve ono što (mislimo da) nismo. Supremeni i Betmeni se bore protiv zlih sila, Barbike su lepe i kulturne, ponekad su i u ulozi žene i majke, kuvarice, poslovne žene… Menjamo im odela, menjamo im uloge. U igri učimo šta ćemo raditi kada uđemo u svet odraslih, ako ikada…
Ovo će zvučati malo kao bajka… Nekada davno, sestra i ja (tačnije ona)imale smo igračku JAGU. Jaga je bio jagnje, i to veoma lepo osmišljena i dizajnirana igračka. Nekome JAGA možda i ne bi bio ništa posebno, pored svih modernih i novih igračaka koje su se pojavljivale u to vreme, međutim za nas je JAGA imao poseban, emotivan značaj.
Jednog dana opet je došao letnji raspust, a sa njim i naše tetke koje žive u Švedskoj, sa kojima smo se igrale celo detinjstvo. Naše igre bile su kreativne, ali i pune akcije. Najčešće smo se igrale rata (familijarno nas je bilo 6 devojčica i 1 dečak, ponekad bi došla i deca iz komšiluka). Na našem, porodičnom seoskom imanju prostora nije manjkalo, imali smo u okolini i šumu, bare, potok, livadu,kukuruze, voćnjak, sve potrebno za naše nebrojane nestašluke. Igračke smo najčešće pravili sami. Puške i pištolji od šarovine, luk i strela od mladih grana… Znate li kako se to pravi, ili ste detinjstvo proveli gotovo samo uz video igrice?
No, vratimo se na temu. Njihov dolazak je uvek velika radost, obično ih viđamo u 2 navrata godišnje. Igri nikad kraja, ali raspust uvek ima kraj… Morale su da krenu… Suza je rekla da meni i seki želi da da lutku- veoma modernu, sa flašicom iz koje nestaje mleko kada se nagne, i koja piški (biću konkretna)kada joj se da voda. To je bila senzacija. Zatim nam je rekla da će joj nedostajati naš JAGA, deca kao deca, veliki značaj i emocije prema JAGI prenele smo i njoj, pa ga je i ona zavolela. Prema lutki nijedna od nas nije imala emocije, osim divljenja njenim modernim funkcijama. Lutka je za nas bila samo tehnički interesantna. Otišle su, i JAGA je otišao, ali je dolazio sa njom na raspuste kod nas. Šta se dogodilo sa lutkom? Ne znam… Mislim da je data nekoj deci kada sam odrasla… O lutki nisam razmišljala, a JAGU smo eto pomenule baš pre neki dan. Emocija nas veže. Nas kao familiju, emocija je sposobna da veže dete i igračku, emocija nas vodi kroz život do ostvarenja naših želja… Telo? Telo je zanimljiv tehnički instrument.
Hvala ti, beba lutko. Nisi bila tako beznačajna, naučila si me životnoj vrednosti br. 1. Naučila si me šta je najvažnije. Gde god da si, kod koga god, nadam se da će isto naučiti. Međutim, za tu lekciju nije vam dovoljna samo lutka. Treba vam i JAGA, a trebaju vam i ljudi koje volite, i koji vole vas.
Izvor: https://andrijanasedic.wixsite.com/klubcitalaca
(https://andrijanasedic.wixsite.com/klubcitalaca/single-post/2018/11/30/Kako-me-je-lutka-nau%C4%8Dila-zna%C4%8Daju-emocija )
Be the first to comment