Bila jednom jedna zla bajka!

Posebno je drag onaj ritual iz detinjstva koji se vezuje za bajke − bilo da su nam ih roditelji čitali pred spavanje ili da su ih baka i deka prepričavali uz duge šetnje, a ekranizovane su možda činile omiljeni deo popodnevnog odmora.

Čitanje bajki deci može biti veoma korisno za njihove male mozgove u razvoju − dete naslonjeno na roditelja koji mu čita, ušuškano, u toplom i na sigurnom, slobodno je da se potpuno prepusti sadržaju koji mu roditelj prenosi, puštajući maštu da ispuni sva ona slobodna mesta koja priča ostavlja.

Upravo iz ovog razloga, Ajnštajn je bio veliki pobornik ideje da deci treba čitati bajke, govoreći ako želite da vam deca budu inteligentna čitajte im bajke, a ako želite da budu baš inteligenta, čitajte im još bajki, objašnjavajući da se deci na taj način razvija kreativna imaginacija koja je jedan od osnovnih elemenata inteligencije jednog naučnika.

Međutim, šta kada ta bajka glasi ovako: Bila jednom jedna devojčica čije je ubistvo naručila njena zla maćeha, tražeći njeno srce i jetru koje će pojesti. Međutim pošto se devojka spasla, za kaznu je maćeha morala da igra u užarenim cipelama na devojčinom venčanju sve dok ne padne mrtva pred njima.

Ili: Bila jednom jedna devojčica koja je pitala vuka za put do bakine kuće, vuk ju je pojeo i kraj.

Bila jednom jedna sirena koja je dala glas veštici da bi postala čovek, ali se njen princ zaljubio u drugu, te je ona razočarana, nožem koji je dobila od sestara umesto da ubije njega izvršila samoubistvo.

Ili: Mladoj usnuloj devojci prikrao se princ koji ju je silovao umesto da je poljubi, te se ona probudila sama kad je jedno od blizanaca koje je rodila isisalo deo trna iz njenog prsta.

Malo je poznato da su navedeni upravo originalni krajevi priča koje mi danas znamo pod nazivima: Snežana i sedam patuljaka, Crvenkapa, Mala sirena i Trnova Ružica. Većina bajki koje danas smatramo dečjim, uopšte nisu nastale kao priče namenjene deci.

Braća Grim su sakupljali različite narodne priče, deo folklora, usmenih predanja i tradicije, prerađivali ih, prilagođavali − izbacivali priče o silovanjima, ubistvima i incestu, te se u tom prerađenom obliku danas smatraju prikladnim za decu.

Sa bajkama Hansa Kristijana Andersena je slično − većina njih nema srećan kraj i obiluju depresivnim sadržajima. Čak je i sam Andersen dva puta prerađivao kraj Male sirene, jer je po njemu, bio previše tužan. Međutim, sve ove priče koje su originalno bile namenjene odraslom auditorijumu, diznifikovane su, komercijalizovane do krajnje mere, ulepšane, promenjen im je kraj i masovno su producirane kao dečije.

Pouke koje nose bajke, njihovi čitaoci usvajaju nesvesno. I to se ne odnosi samo na krajnju pouku, već i na mnoge usputne delove, poput toga kako treba reagovati u određenim situacijama, ko se doživljava kao opasan, šta treba raditi, šta je moralno a šta ne, kad se treba povući a kad usprotiviti, kome se sme verovati i sl.

Ono što je potencijalno najštetnije, jeste što malo dete zahvaljujući sopstvenom senzibilitetu može da se identifikuje sa nekim likom koji mu se posebno dopadne te da potpuno internalizuje, usvoji kao svoj model ponašanja tog lika.

Primera radi, zamislimo sledeću situaciju − mlada, lepa devojka koja će stalno pokušavati da udovolji svima, preuzima sve poslove na sebe, stavlja tuđe zadovoljstvo ispred svog, zadovoljava je što njen rad usrećuje druge, nikad se neće usprotiviti ili svađati, neće iznositi svoje mišljenje. Prepoznajete li Pepeljugu?

Međutim, ta ista Pepeljuga će živeti u skladu sa mišlju da ako sve bude radila, mučila se i trpela dovoljno dugo, dočekaće princa na belom konju koji će je spasiti. Međutim, ako on ne dođe, kako će se Pepeljuga osećati? Očajno, promašeno, neispunjeno i frustirano?

Nije iznenađenje stoga, da psihoterapijski proces često može da počne pitanjem za klijenta: Koji je vaš omiljeni lik iz bajke?

Izbor lika sa kojim smo se identifikovali kao mali često može da ukazuje na određeni patološki obrazacpo kom funkcionišemo svakodnevno, a da toga nismo ni svesni. Bajke koje se danas prezentuju deci, iako veoma ulepšane, ipak obiluju sadržajima koji nisu uvek prikladni i adekvatni za dete koje ih usvaja u neprepađenoj formi.

Ono što je činjenično stanje jeste da je danas praktično nemoguće zaštiti dete od ovih sadržaja. Oni su sveprisutni, smatraju se prikladnim i deca ih obožavaju. Ipak treba naglasiti da prerađene verzije mogu da budu prikladne ukoliko se adekvatno interpretiraju deci od strane roditelja, ukoliko se roditelji potrude da daju kvalitetan odgovor na sva dečja pitanja ma koliko nelagodna ona bila.

Takođe, veoma je važno da roditelji prave paralelu između sveta mašte i realnosti − Petar Pan leti jer je u priči, deca inače ne mogu da lete, ili vuk iz zoološkog vrta nije isti onaj koji je hteo da pojedeCrvenkapu.

Tako će se sprečiti incidenti poput onog iz 2002. kada se dvadesetoro dece otrovalo spremajući napitak po sceni iz filma o malom čarobnjaku Hariju, ali će se postići i to da deca adekvatno interpretiraju i obrade sadržaje koje usvajaju.

• Sokratov metod i savremeno obrazovanje 10/06/2018
• Ksenija Atanasijević – Prva Srpkinja doktor nauka 02/05/2018
• Ko je đavo? Šta su velikani imali da kažu o njemu 15/04/2018

Dečija mašta nije uprljana svim morbidnim sadržajima kojima su odrasli izloženi, te se oni neće fokusirati na to da je vuku rasporen stomak nego uz adekvatno objašnjenje, poruka može biti ne pričaj sa strancima.

Neophodan aspekt odrastanja jesu priče jer šire dečji opseg ideja, razvijaju im maštu, rečnik, vaspitavaju ih, uče. Međutim, uloga roditelja je presudna i određuje to da li će bajke biti izvor patološkog ponašanja kasnije ili će služiti pozitivnoj svrsi. Ipak, po rečima Vilhema Grima:

„Ovakve priče su ispunjene određenom čistotom koja čini decu tako veličanstvenom i blagoslovenom.“

Izvor: www.kultivisise.rs