Šta (ni)je u redu sa „Fušerima“

Sigurno ste i vi na internetu videli tekst o novim trendovima među tinejdžerima – ” Fušer novi oblik vršnjačkog nasilja u školama u Srbiji “.

Fušeri su, dakle, oni osnovci i srednjoškolci koji ne nose firmiranu garderobu, nego kopije originala. I ovi “originalci”, kao razlog budućeg iživljavanja nad Fušerom, imaju aplikaciju kojom skeniraju bar-kod odeće i obuće detektovanog objekta ili željene žrtve. E sad… Meni tu više stvari nije jasno, pa rekoh:  daj da napišem, možda mi se pojasni ili neko nešto posle pojasni u komentarima….

Da biste nekom skenirali odeću ili patike, taj neko tu odeću mora da skine ili je nekako da na uvid. Koliko je meni poznato bar-kod se nalazi unutar same majice ili patike i nije ga moguće slučajno skenirati. Oni to rade u svlačionicama pre/posle časova fizičkog vaspitanja? Problematičnije mi deluje pristanak/prinuda da se taj deo uopšte nekome pokaže. Od toga je još problematičnija činjenica da ti školarci ili ne vide problem u tome da se uopšte nekom vršnjaku za bilo šta pravdaju ili se smatraju izdajnicima ukoliko prijave tako nešto odraslima. Jer zapravo, moje višegodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima mi govori da oni ne traže pomoć uopšte ili je traže prekasno.

Kao razloge za to navode da roditelji (ili drugi odrasli kome su se obratili) nisu shvatali ozbiljnost situacije, čak su ih u nekim situacijama ismevali kako su tužibabe ili “nije dovoljno muško” ili “to je samo šala, pa vi ste drugari”.

Deluje da se problem ne rešava uvođenjem uniformi ili ukidanjem rijalitija. Prvo bi samo zamaskiralo problem i prebacilo ga na drugi fokus iste prirode (kojim te kolima dovoze, koliko koštaju sveske i pribor koji nosiš, oprema za fizičko…), a za rijaliti imamo daljinske upravljače i taj problem je zapravo samo izgovor za nerad. Dugotrajno nebavljenje decom. Odnosno nazivanje “bavim se detetom” samo kroz materijalno. Beskrajnu bespotrebnu kupovinu stvari u zamenu za odnos. Odnos roditelj-dete, odnos sigurnosti i poverenja, jedinstven i neponovljiv, nema serijske proizvodnje. Nema reklame za to.

Činjenica je da živimo u doba materijalista i da je to realnost, ali je pravo pitanje: šta mi to ogledamo kao vredno u našoj rođenoj deci? Da li učimo naše ćerke da se bogato udaju jer sve drugo nije opcija za sreću u ovim vremenima? Da li su naši sinovi vidljivi samo kad su najbolji u nečemu ili vođe čopora? Ili samo kad dobijaju petice? Ili kad budu “umiljato jagnje dve majke sisa”? Poruka je ista: ne poznajem te niti me zanima šta osećaš i šta imaš da kažeš. Spremam te za ovaj surovi svet gde si ili predator il plen. Tako nešto, s varijacijama na temu. A predatori i žrtve se samo smenjuju u budućim životnim ulogama kao na klackalici. Odigravaće u krug ove naučene obrasce, menjajući uloge iz dva ekstrema, ne bi li već jednom dobili potvrdu da su voljeni. Samo što je tako nikada neće dobiti i to je ono što njihovi roditelji treba da znaju, šta god mislili o ovom svetu.

Da li je baš sve tako ili-ili? Umemo li da čujemo naše tinejdžere? Umemo li da pitamo bez osude i izneverenih očekivanja: Šta oni zapravo hoće? Šta ih muči i zbog čega se bune? Ili ćute?

Kako  pričate sa svojom decom?

Irena Pilipović
About Irena Pilipović 7 Articles
Irena Pilipović učiteljica, OLI psihološki savetnik, psihoterapeut na edukaciji iz OLI integrativne psihodinamske psihoterapije https://olicentar.rs/

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


three − 1 =