Glumica kao prostitutka u seriji “Državni službenik” razbija predrasude. Dokazali smo da i u Srbiji može da se napravi uverljiva priča o tajnim službama.
Još kao mala, odrastajući u Batajnici, Nina Nešković je maštala da postane glumica. Kao malo “veća”, kad je već došlo vreme za izbor fakulteta, znala je – gluma ili ništa. I dobro je što nije imala alternativu. Jer je čim je zakoračila na scenu dobila epitet “glumica koja obećava”.
Zanat je krala od najboljih – studije je završila na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta, koji, sada je već jasno, ne ume da “izbaci” lošu klasu. Uzore nema, ali čovek zbog kog je zavolela glumu i kom se neskriveno divi je Nebojša Glogovac.
Glumu je izabrala jer želi da razume čoveka, ne da ga osudi. Zato joj se uloga prostitutke Maje u seriji “Državni službenik” svidela. I desila joj se u pravom trenutku.
– Na kastingu sam probala samo ulogu Maje i prvi impuls mi je rekao da će biti dobro – kaže Nina u razgovoru za “Novosti”. – Dok sam gradila njen lik, trudila sam se da ne bude stereotip, prostitutka koja već nešto označava svojom profesijom, već živo biće koje ima emocije i doživljava sve što i drugi ljudi. Imam utisak da smo prepuni predrasuda i da prečesto osuđujemo druge. Zato su meni ljudi sa margine zanimljiviji za igranje, priželjkujem takve uloge jer kroz razumevanje tuđeg života zapravo upoznajemo i sebe.
* Niste se štrecnuli kad ste u scenariju videli provokativnu scenu koja je “otvorila” seriju?
– Po prirodi sam veoma stidljiva, kao sigurno i svi glumci. Kompletan autorski tim i čitava ekipa su bili sjajni i trudili su se da mi bude udobno, tako da je neprijatnost brzo nestala. Maja mi se desila u pravom trenutku. Da mi je Gaga Antonijević ovu ulogu ponudio odmah po završetku fakulteta, ne znam da li bih imala dovoljno samopouzdanja i vere u sebe da je prihvatim. A dobili smo odličan projekat. Dokazali smo da i u Srbiji može da se napravi uverljiva priča o tajnim službama, da ne deluje naivno, čega smo se pribojavali.
* U seriji “Preživeti Beograd” čeka vas potpuno drugačija uloga – devojke koja iz male sredine dolazi da osvoji prestonicu.Da li je teže Beograđanima ili onima koji dolaze iz unutrašnjosti?
– Ružica je iz sela pored Kragujevca i dolazi u Beograd da studira. Ona je borac, kao i mnogi ljudi koje znam, a koji su došli sa strane. Ne bih da generalizujem, ali imam utisak da su ti ljudi manje razmaženi, ambiciozni u najboljem smislu i ništa ne prepuštaju slučaju. Divim im se. I jedva čekam početak snimanja. U toku su pripreme i veoma sam srećna što ću raditi sa Đoletom Stanimirovićem, koji je bio dovoljno hrabar da glavne uloge poveri ljudima bez iskustva.
* Karijera vam je u uzletu. Plašite li se, ipak, trenutaka kad ćete čekati da zazvoni telefon pitajući se da li ste izabrani za određenu ulogu?
– U glavi sam sportista i disciplinovana sam. Sigurno ću naći način da se bavim ovom poslom. Već sam angažovana u dve nezavisne produkcije, u predstavama “Jami distrikt” i “Smrt fašizmu! O ribarima i slobodi” i znam kako je raditi u gerilskim uslovima. Ubeđena sam da svako može da nađe način da radi ono što želi. Više se plašim da li ću imati mogućnosti da svemu budem posvećena. Sad je sve intenzivno i brzo se dešava. Uskoro počinjemo probe za predstavu “San letnje noći” u Narodnom pozorištu sa Kokanom Mladenovićem, a paralelno u junu počinje snimanje serije “Preživeti Beograd”. Toga se plašim, jer šta god da radim, volela bih da radim iskreno i do kraja.
* Vašu generaciju optužuju da je nezainteresovana, površna, apolitična.Kakva je zaista generacija rođena u Srbiji 1992. godine?
– U nekom smislu jesmo razmaženi, površni i sve bismo odmah jer odrastamo u instant kulturi. To je problem naše generacije, ali ne mislim da su mladi danas lošiji. Naprotiv. Ima onih od kojih može mnogo da se nauči. Možemo da promenimo neke stvari za koje krivimo naše roditelje. Naš problem je, nažalost, to što brzo zaboravljamo, mnogo toga ne znamo ili stvarima površno pristupamo, pa onda iz toga nastaju nacionalizam i mržnja. O tome govori predstava “Jami distrikt”, koju sa uspehom igramo po celom svetu. Mi smo kao generacija zatrovani, ali ljudi su ljudi, odakle god da dolaze. I zato je važno, ne samo za glumce nego za celu generaciju, da radimo na sebi, mora sve da nas interesuje da bismo bili svesna bića koja misle svojom glavom. Bez toga smo kao krdo koje slepo prati nešto.
* Verujete li da umetnost menja svet?
– Sigurna sam u to i zato se i bavim ovim poslom, mada mislim da gluma nije klasičan posao, već način razmišljanja – kako gledaš ljude, šta te “dira”, šta ti budi emociju. I kad radiš iskreno, mora nešto da se desi, makar kod petoro ljudi u publici.
* A verujete li da će nama jednog dana biti bolje?
– Žao mi je što mladi u ovoj zemlji ne mogu da se iskažu, a kad odu preko, veoma brzo postaju uspešni. Jedan prijatelj je ovde radio kao vajar i u školi kao nastavnik za mizernu platu. Onda je otišao u Kinu, počeo da predaje engleski deci i za sedam meseci proglašen za najboljeg učitelja. To je poražavajuće. Ali nekako verujem da će biti bolje. Mora.
NEMA MESTA ZA SUJETU
DRUGARICE sa klase Jovanu Stojiljković i Martu Bjelicu, sa kojima živi, Nina doživljava kao članove porodice. U toj složnoj familiji, mesta za sujetu nema, možda i zbog lekcija koje su savladale na časovima Dragana Petrovića Peleta.
– Zapamtila sam čas kad četvoro od nas osmoro nije donelo zadatak i Pele je rekao: “Doviđenja, danas nemamo čas”. Bio je to trenutak odrastanja u kom smo shvatili da ako se ne držimo kao grupa, ne postojimo. Pele se uvek trudio da ne izdvaja nikoga, već da pravi tim i zato je svaka njegova generacija uspešna. I Miloš Biković, koji nam je bio asistent, dokazao je isto to kada je počeo da radi u Rusiji, pa povukao sve kolege sa sobom.
TURISTIČKI VODIČ UZ BRATA
LETI Nina radi kao turistički vodič u bratovljevoj agenciji i strancima pokazuje lepote Srbije, od Uvca do Save i Dunava.
– Strancima je neverovatno da mi ne koristimo to što naš grad leži na dve reke. Moji drugari su iznenađeni kad im pričam o Galijašu, najlepšem mestu na Dunavu, gde se mresti riba i koje se nalazi na samo kilometar vazdušnom linijom od Kalemegdana. Nekoliko godina se bavim i kajakom. Uz brata, koji je alpinista, stekla sam ogromnu ljubav prema prirodi. To je mesto na kom se, pored pozorišta, osećam najprijatnije na svetu.
Izvor:Novosti.rs
Fotografije:Novosti.rs
Be the first to comment