Ako ne promeniš kanal, frekvenciju sa koje stiže sva ta prljavština – uprljaćeš se. Ne shvatam ko više tih govana može da se najede! Strašno je što naša deca znaju ko su ti koje uopšte ne želim da imenujem, jer ako ih imenujem, a znam ko su ti uzori i ko je deo tog gangsteraja i promiskuiteta, samo ih uzdižem. Zar treba ja da slušam te blogere, jutjubere i jutjubere? Nije to za mene. Kako da živimo ako se tome prepustimo? Kako ćemo razmišljati?
Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže srpski glumac Nenad Jezdić, koji je na Vidovdan, na svečanosti otkrivanja spomenika braći Sokolović, patrijarhu Makariju i Mehmed – paši, bio gost Andrićgrada.
Šta je cilj ove, i više nego očigledne, dezintegracije srpskog društva i uništavanja porodice i da li mi u tome prednjačimo sami ili nam neko drugi pomaže?
Ne može tebe neko da natera da zabijaš autogolove. Mi moramo da dođemo do te istinske spoznaje šta je za nas dobro, a šta ne. Moramo da shvatimo zašto ne možemo kao normalan svet da u sedam sati ujutru pijemo kafu. Ako mi ne pijemo kafu sa svojim supružnikom i ne osvanjivamo pored svoje dece da ih ispratimo u školu zato što gledamo rijaliti, onda smo sami krivi. Kako skoro reče Muamer Zukorlić Milomiru Mariću: „Kako ćeš umreti, čoveče?“ To je bilo jako dobro pitanje. U pitanju je dobro rasuđivanje. Ne vidim da išta u životu može da mi se dogodi mimo moje volje. Verovatno je sve to deo nekih specijalnih ratova, specijalnih projekcija, ali ne može mi niko ništa ako u sebi imam ideale i taj unutrašnji život koji je raskošan i bogat, a još je veći blagoslov ako taj život bude stimulisan na način na koji treba da bude. Ljubav nedostaje ljudima. Pričam o onom prvotnom osećanju ljubavi. Čovek kada je u nekom zanosu i kada duhovno sazri, on ne može ništa, osim da voli. Šta je to što ćemo voleti i ko je taj koga ćemo voleti je pitanje čije razrešenje dovodi do ispunjenosti života. Ako neko sedi u neokrečenoj kući od trideset kvadrata gde se oseća dim od cigarete, u kojoj je frižider prljav i smrdi, ako taj neko ne menja svoje čarape i gaće, ne menja posteljinu na kojoj spava i što je najvažnije, ako taj neko će da trune u svakom smislu. Odnosno, ako ne promeniš kanal, frekvenciju sa koje stiže sva ta prljavština – uprljaćeš se. Ne shvatam ko više tih govana može da se najede! Strašno je što naša deca znaju ko su ti koje uopšte ne želim da imenujem, jer ako ih imenujem, a znam ko su ti uzori i ko je deo tog gangsteraja i promiskuiteta, samo ih uzdižem. Zar treba ja da slušam te blogere, jutjubere i jutjubere? Nije to za mene. Kako da živimo ako se tome prepustimo? Kako ćemo razmišljati? Kako ćemo kafu ispiti ujutru sa supružnikom i decom? Kako ćemo biti vredni na svom ranom mestu, a mora da se radi? Jedan moj kolega kaže: „Pričaju da mora samo da se mre. To je laž. Mora samo da se živi i da se radi.“ Ovde je zavladala neka apatija. Ljudima kao da je neko stavio načare i ne vide ništa osim tog jada i čemera, a imamo te karaktere koji to hrane i koji to kondicioniraju redovno. Isti su to ljudi, iste su to laži, samo ih drugim imenima nazivaju. Ovo ako pričamo o rijalitijima. A ako ćemo o onima koji nam stalno nešto analiziraju i sažimaju naš život na nekoliko stvari, onda je to budalaština, jer je život nesažimljiv. Ako smo mi potomci nekih vitezova i junaka epskih razmera, ako su to ljudi koji su prethodili nama i mi smo isto to. Samo se od nas na drugi način traži da potvrdimo svoju istrajnost i svoju snagu. Naš rov je danas oranica. Naše oružje je danas mehanizacija. Naše Kosovo i danas i sutra, ako da Bog, je jaka ekonomija. Samo jaka ekonomija. Meni je jako uzbudljivo kada čitam da smo mi silne ratove, na našu žalost, vodili oružjem koje smo kupili suvim šljivama. Ne mogu da verujem da smo se mi prepustili, što kaže Kusta, „neprovjerenoj glasini“. Prepustili smo se onom proročanstvu da će nas biti toliko da stanemo pod jednu šljivu. Super! Hajde da stane svako pod svoju šljivu. Hajde svako pod svoj zasad! Hajde svako pred svoju mašinu. Neka neko napravi deset čačkalica danas, pa je nešto privredio. Ne čekajmo da neko drugi radi nešto za nas. Ja sam i ušao u ovaj posao, iako je to još uvek jedno permanentno ulaganje, zato što neću da neko drugi radi umesto mene nešto što ja treba da radim. Stvarno duboko verujem u to. Sad ja treba da sedim i da mene neko odabere. Pa nisam ja priplodni junac. Nisam onaj na kojeg neko može da uperi na izložbi priplodne junadi i da kaže: „Taj!“ Nisam ja taj! Moram ja sam sebe da dovedem u poziciju da budem izabran i da se zovem izabranim. Ne da bih se gordio, već da ja biram svoj put. Samo ja ga biram. Ne bira mi ga život. Jednostavan je način. Malo neke unutrašnje borbe i snage, mogućnosti, da se kaže: „E, ja ovo neću, a vi se j….e!“ Vrlo dobro znam šta neću. Možda još uvek nisam definisao šta hoću, ali sigurno znam šta neću. Kada bismo uspeli da dođemo do toga da šta nećemo, bilo bi sve lako! Sloga je jedna i pomirenje je jedno i voleo bih da moj narod nađe snagu i da krene za svojim liderima. Govorim o stvaraocima. Pokretačima. Postoje ljudi koji od zupčanika i lanca naprave bicikl pa voze, a postoje i oni koji od toga naprave ražanj za jagnje, pa ga okreću na vatri prepustivši se hedonizmu.
Šta bi moglo da nas dovede do srećnog razrešenja ove drame koju živimo, a koju za nas pišu drugi?
Treba samo da ne igramo tu dramu, taj tekst. Jako je teško to. Glumcima je jako teško da vrate ulogu. Treba da vratimo dodeljenu nam ulogu, a onda da sebi dodelimo novu i težu. Ako nemamo IPARD fondove i ako ne možemo sva domaćinstva da opremimo traktorima iz pretpristupnih fondova, hajde da vidimo kako ćemo, kakav god da bude, napraviti naš traktor ponovo, a možemo. I neka se niko ne buni što će raditi za manje pare. Hajde da napravimo, pa mi smo majstori za improvizaciju. Mi ovako osiromašeni treba samo da napravimo jednu dobru improvizaciju da ni od koga i ni od čega ne zavisimo. Evo, ja verujem da je to moguće. Međutim, to je još jedna od ovih verzija pomirenja kojima mi nismo skloni kao narod. Moraš da priznaš da ne možeš sve sam i da tražiš pomoć od brata, ali zamoliti, nikako klečati. Ako oni hoće da mi klečimo i da se odreknemo najsvetijeg zbog toga, to nikako! To ne postoji! To su loši pisci. Kažimo im: „Vi ste loši pisci!“ Meni je mnogo lako, sa pozicije čoveka koji radi dvadeset i dva posla i zarađuje na isto toliko mesta, da tako pričam. Ima onih koji nemaju nijedno mesto gde mogu da zarađuju, i to isto tako treba priznati! Kako je njima – to samo znaju Bog i oni. Ja to danas ne znam, ali sam bio u toj koži. Znam kako izgleda spajati nespojivo. Znam kako izgleda prodavati automobile, znam kako izgleda prodavati voće, znam kako izgleda kopati kanale i temelje, znam kako izgleda mešati malter. Zaista znam. Znam kako izgleda imati cilj da kupiš sebi nešto. Znam kako izgleda izgarati trideset dana kao šesnaestogodišnjak kako bi zaradio za nešto. I Bog ti da! I to znam, slava Ti Bože na svemu. Ali, nije lako. Treba verovati i treba izgarati, a pogotovu sad u ovih 45 koliko sada imam. Ne bih ništa menjao, ali bih voleo neku dodatnu energiju da imam. Po pet puta dnevno sam znao da se iz Beograda dovezem za Valjevo i vratim za Beograd. Znao sam da mi probe u pozorištu traju od 10 do 17 časova i sve vreme da budem na sceni. Treba hteti, treba smeti i verovati!
Šta nam nedostaje da naš narod bude onaj stari – vezan za zemlju, za porodicu, za čast?
Nedostaje mu sve i ne nedostaje mu ništa. Mešamo kategorije – materijalnu i duhovnu. Pre svega nam nedostaje duhovna. Ja sam na svoje selo došao iz duhovnog poriva. Samo sam hteo osamu za sebe i za svoju porodicu. Moja supruga i ja smo tada bili sami i ja sam samo želeo da mi ona bude sve, da ona bude centar mog sveta. Rodilo se četvoro dece, slava Bogu. Znam kako sam i zašto došao na selo i kad si već tu, onda moraš nešto da pokreneš. Neophodna je jedna duhovna premisa koja vodi iz mira ka ljubavi. Onda je potrebno nešto materijalno iza čega država mora da stane, a ja ne odvajam te svetove.
Ne možeš da pomažeš neke dvadesetogodišnjake i tridesetogodišnjake na selu, a da oni ne znaju da je potrebna jedna duhovna vertikala. Potrebno ja da on, pre svega, bude dobar muž. Da voli i da bude voljen od dobre i blagočestive žene. Ta spona ljubavi je neophodna, a onda Bog da sve i kaže: „Gde su dvoje u moje ime, tu sam Ja.“ Sve svoje rizikuješ kada uđeš u zajednicu ljubavi, i to je sladak rizik koji se umnožava. Sve što se daje kroz vreme, ode, a samo ljubav se umnožava. U Vatikanu imaš pravilo da se sklopljeni brakovi šest godina ne mogu razvesti. Imaš šest godina da prepoznaš u sebi tu ratničku snagu koja je nama muškarcima potrebna. Mi muškarci više ni najmanje nismo kao što su bili naši preci. Verovatno je toga bilo uvek, ali ljudi su se prepustili uživanju, toj nekoj vulgarnoj estetici, tom nekom trenutnom zadovoljenju pogleda i osećanja i tela. Šta posle? Kakva je ta Srpkinja i kakav je to Srbin kada jedno veče to dvoje budu jedno i ujutru se razdvoje? To je apsurd. Dakle, pre svega ljubav i porodica. Onda treba da dođe država i da kaže: „Ovo dvoje ljudi se vole. Ovo dvoje ljudi će da se obože i da se umnože i njima dati. Evo vam freza. Evo vam traktori. Vi garantujete da ćete, ovim što ste dobili, da negujete vašu baštu i vaš voćnjak i u bukvalnom i u prenesenom smislu.“ To je projekat. Vi onda niste uslovljeni, već imate jedan konkretan motiv koji će stalno da vas priziva da tragate. Za ljubavlju se traga i ta vrsta pomoći treba da bude ispomoć u tom tragalačkom. Sad ovo zvuči kao neka ezoterija, kao neka bajka, ali može biti realno. Meni se tako desilo. Nemam ja neko drugo iskustvo. Pored sebe imam ženu koja je podržala to. Nije rekla: „Ja hoću da si ti glumac, da budeš popularan i da nam se dive.“ Rekla je: „Hoćeš voćnjak? Hajde! Bravo!“ Pričao sam joj da bih pekao rakiju, jer to znam da radim. Nije uvek bila saglasna, zato i jesmo mi različiti polovi, ali je uvek imala širinu za mene i moje ideje. Meni je potreban onaj ko će da me voli i da me hrabri. Šta će onaj tamo na selu kad dovede neku kurvetinu koja ne razume šta je njemu potrebno, šta je njegova dika, šta je njegov ponos? Mi supružnici moramo da se ponosimo jedni drugima, da radujemo jedni druge da bi nam život postao radostan. To duhovno i ljubavno izobilje i nešto malo materijalnog, to je oporavak sela, privrede – jedan vaskoliki oporavak. Ništa drugo ne može biti oporavak. Jedino ako ćemo sad da kažemo da Kosovo košta toliko i toliko milijardi evra ili šta ja znamkojih ku…a, pa da izađemo na referendum na kojem će 95% glasati za prodaju. Ali, ja ću uvek biti među onih 5%. Jedini put jeste put Boga, ljubavi i poverenja. Ništa lepše nego kad se dvoje diče jedno drugim. Zajednički život je prevazilaženje sebe samog. Samo se budale ne menjaju.
Da li je Otac na službenom putu ili smo mi, kao narod, otišli od njega?
Otac je uvek tu za nas i zna se ko je naš Otac. I zna se kakav je podvižnik bio Sin Ocu svom. I zna se kako je krotki Sin prihvatio volju Očevu. U tom naslovu ja vidim samo filmsko remek-delo, ali otac i sin – to je iskonski poredak. I u mojoj kući se, Bože oprosti, to ponekad zaboravi. Ja sam Njegov sin i imam mane, a i kao otac mogu da pričam o svojim manama spram svog sina. Opet se vraćamo na izgaranje za svoju porodicu. Velika je cena i velika je plata za one koji žive u ljubavi i koji razumeju.
Šta je za vas Vidovdan?
Vidovdan je početak bez kraja. Uzorak nad svim uzorcima i primer nad svim primerima. On se stalno samopotvrđuje. Meni se Vidovdan u svojoj punoći potvrđuje i kad ga osporavaju i kad ga afirmišu. Pogotovo kad ga osporavaju. To je bilo vreme tog podviga, tih ratnika i tog stradanja. Ne dao Bog da ponovo dođu ta vremena, jer su bila tako banalna i tako brutalna. Od tolikih života napraviti stratište i toliko stradanje. Ali je, isto tako, Vidovdan primer da moramo, ali da nećemo da klečimo. Međutim, sve dragoceno počinje i završava se sa Vidovdanom. Svake godine kad nam se Vidovdan ponavlja, mi moramo prigrliti to nasleđe svetih ratnika koji sve najlepše daju zarad duše svoje. Tako i mi. Najlepši pojam postojanja života, delanja i uživanja treba ponekad žrtvovati da bi se dobro vratilo. To je za mene Vidovdan. Nikako on za mene nije povod za neka vašarišta. Nikako mi Vidovdan nisu novokomponovane pesme. Vidovdan je ono što si ti rekao: „I nas neka ne bude, ako ne bude Vidovdana.“ To je prapočetak i živi dokaz da mnogo možemo. Živi dokaz da um, razum i duh pobeđuju ovo vreme zemno i ovaj kratak i kaljav put. I ti i ja smo blagosloveni da nismo u nekom rovu, u nekom blatu da živimo apsurd rata i stradanja. Iz tih stradanja jeste proistekla svetost, ali je rat svakako apsurd. Te ratničke, stradalne i podvižničke osobine su nešto o čemu mi moramo da razmišljamo i da vidimo gde je prostor da mi danas, makar u zrnima, u mikronima tog velikog dela, uspemo da prinesemo svoju malu, mikronsku žrtvu. Kad to zrnevlje truda uskupiš, već je delo veće nego što bi moglo da bude. Vidovdan je veliki primer razmišljanja o životu i borbe za opstanak. I danas, ovog Vidovdana, imamo razlog da se trudimo da opstanemo, da postojimo, i dođemo do neke dimenzije koja bi značila našu spremnost i mogućnost da možemo da kažemo „NE!“ Sveti knez Lazar je prosto rekao: „Neće moći!“ Nema ništa lepše za čoveka, nego kad je sposoban da odbaci nešto što smatra da je loše za njega i za njegov narod. Možda bi, posle svega ovoga, pravo rešenje bilo da kažemo „Neće moći!“, a da budemo spremni da mnogo veću žrtvu podnesemo, nego što je samo Kosovo. Mislim na unutrašnju žrtvu. Kosovo je i prostor, i ime, i reč, i svetinja, i Kosovo je sve. Do mnogih odgovora, po pitanju sopstvenosti, došao sam baš na Kosovu. Kada sam prvip ut otišao u Dečane, kada sam se prvi put ispovedio i kada sam prvi put čuo da smo narod koji ima duhovnike u koje gleda. Meni se sve to na Kosovu desilo. Ja sam brak svoj na Kosovu sklopio. Svoju reč i svoju životnu hipoteku sam ostavio na Kosovu kod kralja svetog Stefana Dečanskog. Zahvaljujući tom blagoslovu i toj blagodeti, ja sam danas ovde gde sam, a ne znači da će trajati. E to je Kosovo u srpskom biću. Kada kažemo „Neće moći!“, moraćemo da budemo spremni na mnogo veći podvig, ali bićemo slobodni. Ovako nešto levitiramo da li će biti, neće biti. Kad kažemo „Ne!“, tad treba da zasučemo rukave, jer tada mnogo toga prestaje da postoji i biće mnogo, mnogo teže. To je primer Vidovdana danas. Ne mogu da zamislim život bez stalnog poimanja i vraćanja na Vidovdan. Ta snaga i taj primer, to je naš zavet i treba da vidimo kako mi danas da ispunimo taj sveti zavet. Treba videti gde je to bojište. Možda ono nije samo na Kosovu, nego u sebi i to je, ono što kaže moj i tvoj prijatelj Emir Kusturica, jedna sedmina mozga koju koristimo i daj da vidimo tamo šta možemo, na šta smo spremni, koliko smemo i koliko umemo, ali svako ponaosob i časno. Da svako ispred sebe ima primer Vidovdana. Kako bi divno bilo kada bismo svi vidovdan doživljavali kao svetinju, ali to je, nažalost, skoro pa nemoguće. Neko će reći da je Kosovo svetinja, a neko da treba da ga damo već jednom. Kako bi divno bilo kada bismo izašli svi i rekli: „E pa neće moći!“ Kakva bi to snaga, kakva bi to sila bila od naroda, a ima takvih ljudi i bilo je takvih okupljanja. Na kraju, oko Kosova smo se tako okupili 1389. na Vidovdan. Kako bi bilo dobro da se okupimo za sledeći Vidovdan i da kažemo: „Neće moći!“ Oni će reći da ne smemo tako, a mi ćemo odgovoriti: „Da je bilo koji drugi dan, mi bismo vam rekli da može, ali ovako ne možemo, jer je Vidovdan.“ Tačka!
Izvor: iskra.co
Autor: Milan Ružić
Svaka čast Nenade, stvarno si jedan od najvećih glumaca modernog doba