Gorak ukus izgubljenog poverenja

Znate tačno kad dođe jesen i hladno vreme, jer tada, pečen kesten zamiriše ulicama i ja, kao dete kad poželi nešto, moram da ga kupim.
Jeste da će vrhovi prstiju biti crni, da ću se umazati, ali i osetiti onaj topli božanstveni ukus koji se topi u ustima- neprocenjivo!

Pre dva dana pojaviše se na ulicama Novog Sada, na istom mestu, isti ljudi, koji su tu već godinama.

Nema veze što sam pošla na čas španskog, što ne znam gde ću se oprati, jedino je bio važan kesten.

Kupih onaj mali fišek – 200 din. Razmišljam, nije ni malo, al ‘ajde jedan je život!

Nisam ni odmakla od tezge, već sam posegla za njima.

Prvi kesten – crvljiv, drugi – izgoreo skroz, treći – crn iznutra, četvrti – polupečen…Kad od tuge nisam zaplakala,sramota me, jel’!?

Ne mogu reći da mi je žao bačenih 200 din, ali ono iznevereno poverenje, moje očekivanje ukusnog kestena koga pamtim i kupujem svake godine na istom mestu je nepovratno izgubljeno.

U jednom momentu sam imala želju i potrebu da im kažem da sam više od pola bacila, a onda sam shvatila da ne želim više tamo da kupujem.

Iznevereno poverenje se gotovo nikad ne povrati(ili bar ne u potpunosti!).

I svejedno da li pričamo o međuljudskim odnosima ili poslu.

Vredi li tih 200 dinara gubitka redovnog kupca i preporuka?