Trenirala sam karate godinama, krijući ispočetka i od oca i od majke.
„Gde ćeš takva mršava, jadna, nikakva da se tučeš?“,govorili bi mi.
Karate za mene nije bio sport, već način da se izborim sa hipersenzibilnošću, da ne pijem lekove da bih preživela život!
Prva lekcija je došla na prvom času: „Kad vidiš da neko hoće da se tuče,a ti beži!“
Kolaps u glavi. Zar nisam došla da naučim da da se borim za sebe?!
Druga lekcija je došla kasnije: karate nije borba rukama i nogama, već umom!
Najvažniju sam naučila na polaganju za crni pojas. Bila sam tako samopouzdana: prvakinja republike u lakoj i u apsolutnoj kategoriji.
Činilo mi se da sam izdominirala, sve ocene su bile bolje od ostalih. Samouvereni smešak mi nije silazio s lica.
Rezultat- nisam položila!
Neverica, suze, nemoć…Naučila već da na neka pitanja neću dobiti odgovor i nastavila intenzivnije da treniram.
Prva mesta, na takmičenjima, su bili moja, ali nedostajala je ona potvrda da sam majstor karatea.
Na sledećem polaganju, nisam bila zadovoljna sobom. Znala sam da mogu više.
Položila sam, jedina sa pohvalom!
Prišla sam Učitelju i pitala ga zašto se osećam čudno.
“Zato što si sad naučila lekciju poniznosti! Dok si se osećala superiorno i nadmoćno nisi mogla da znaš kako se osećaju drugi!“
www.built4u.rs
agencija za konsalting, organizaciju prodaje i IT rešenja
Be the first to comment