Anegdote sa snimanja kultnog filma – Ko to tamo peva?

Fotografija: www.iserbia.rs

Ako ti je teško, na pravom si putu – parola je koja bi mogla da važi za snimanje kultnog filma „Ko to tamo peva?”. Film je pretrpeo velike promene, izdržao kratak rok snimanja ali i izuzetno ograničen budžet. U promene filma uspela je da se umeša čak i Titova smrt. Međutim, 3. oktobra 1980. godine u beogradskom bioskopu Kozara, premijerno je prikazan ovaj film uz koji će kasnije odrastati generacije.

Na pitanje novinara Srpske stvarnosti, čega se od mnogih dogodovština sa snimanja najradije seća, Šijan odgovara: „Da smo uspeli da ga završimo! Jer snimalo se u veoma skromnim uslovima. Budžet je bio oko 120 hiljada dolara, a snimanje smo završili za dvadesetak dana. Sećam se da nam je nestalo filmske trake tokom snimanja jednog gega, koji tako nije ušao u film i to je bio kraj snimanja.”

Prvobitna ideja bila je da se prikaže savremena TV drama od pedesetak minuta smeštena u autobusu GSP, u kojem je glavni lik starac na putu da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Goran Paskaljević koji je trebalo da režira ovo delo, odustao je zbog snimanja filma „Zemaljski dani teku”, a tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan do kojeg je scenario došao pozivom Dramskog urednika Televizije beograd, predložio je promenu scenarija, kao i da se umesto prvobitno planiranog televizijskog, snimi bioskopski film, čime je i Televizija beograd izašla iz priče.

Izmenama tu nije bio kraj – glavnu ulogu trebalo je da tumači Mija Aleksić, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju da se ne oseća dobro i da ne može da snima, čime je snimanje otkazano. Aleksandar Berček je ulogu Miška Krstića dobio nakon što je Bogdan Diklić, koji je bio predviđen za tu ulogu, morao da otkaže jer ga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje. Dok je umesto Pavla Vuisića, starca (koji dolazi da poseti sina) na kraju glumio Mića Tomić. Čitava scena „I tata bi sine!“ mogla je biti izbačena na sugestiju montaže, no Šijan je ipak bio odlučan da je toj ljubavnoj sceni mesto u filmu.

Fotografija: www.iserbia.rs

Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, čime je ostavio snažan utisak na Šijana, dovoljno jak da je on toga mogao da se seti i potraži ga nakon nekoliko godina, kako bi mu ponudio ulogu. Mlađi muzičar, Nenad Kostić, Mićin rođak, zapravo nije umeo niti uspeo da nauči da svira drombulje, zbog čega je snimano na plejbek. Nenad je kasnije postao vozač autobusa.

Za završnu scenu u kojoj putnici optužuju muzikante za ukradeni novčanik i fizički ih kažnjavaju, Šijan je tražio krupan plan, a radi uverljivosti Bata je stvarno ošamario mladog glumca, koji je od straha pobegao iz autobusa čak do Pančeva, gde se sakrio. Nakon celodnevne potrage, kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati kako bi završili film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koju je mogao da kupi, i čvrsto obećao da ga više neće udariti.

Fotografija: www.iserbia.rs

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za „Filmske novosti”, a za pratnju poseta Tita svetu. Kamera je dobro radila, sve negde do dana kada je snimana scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana „Pustite mene, ja sam brži i spretniji”. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana. Nakon tri dana, ista ta tri čoveka su se pojavila i vratila kameru. Sumnjali su da je Tito umro, te su im zato uzeli kameru, a da je to službeno saopšteno tek 4. maja.

Fotografija: www.iserbia.rs

„Ko to tamo peva?“ sasvim slučajno stvorio je polemiku oko mistične bake u crnom. U većem delu filma pojavljuje se baka na zadnjem sedištu, odmah pored prasića. U vezi sa njom javnost je stvorila razne teorije, od toga da predstavlja smrt koja ih čeka na kraju,  da u stvari samo pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo to što je baka malo tu, a malo nije. Nije čak ni potpisana na špici. Šijan je naknadno objasnio da je reč o starici koju su usput našli, i koja je ceo film u ćošku, ali se zbog lošeg osvetljenja u nekim scenama ne vidi.

Atmosfera filma protkana je smeđim i crnim tonovima, a razlog za to je tehničke prirode. Nisu korišćeni reflektori, čak ni za noćne scene u kojima je tu ulogu preuzela logorska vatra. Za završnu scenu bilo je predviđeno da prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta. Titova smrt je promenila planove, u zemlji je bila gotovo vandredna situacija, čime je takva filmska egzibicija bila praktično onemogućena.

Fotografija: www.iserbia.rs

Slobodan Šijan, zaslužan je u velikoj meri za duh i uspeh filma. Njegova širina interesovanja je možda doprinela tome, jer on je pored filmskog i TV reditelja, scenarista, filmski kritičar i slikar. On je autor poznatih filmova kao što su: Maratonci trče počasni krugDavitelj protiv davitelja i Kako sam sistemski uništen od idiota.

Ovo filmsko ostvarenje nedavno je i restaurirano, odnosno digitalizovano, što će omogućiti kvalitetan doživljaj još mnogim generacijama, jer se filmske trake nakon protoka vremena habaju i gube boju. Kao posledica toga, u budućnosti ne bi mogao da se gleda, osim u oštećenom stanju.

„Ko to tamo peva?“ još jedan je od primera da novac, iako vrlo olakšavajuć, nije uvek i presudan za stvaranje kvalitetnog dela. Dobra ideja, otvoren duh i fleksibilnost nekada su ključne stavke za prave stvari. Ponekad je važno ići napred, ma kakve okolnosti bile. Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda – nije uvek loša ideja.

Izvor: priredila Anđela Đermanović, iSerbia

Lepa Reč
About Lepa Reč 1704 Articles
Lepa Reč je portal koji izveštava o lepim i pozitivnim vestima u Zemlji i inostranstvu.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


11 − 10 =