Koliko su Vam zapravo važne ocene?

Photo by kyo azuma on Unsplash

Jedna učiteljica, na kraju polugodišta, podstaknuta postom psihologa Sunčice Jovanović, o mentalnom zdravlju deteta…

Kao što svi već znamo, mi roditelji i mi učitelji, vaspitači i ostali, dete se ne ponaša baš sasvim isto u različitim situacijama i sa različitim ljudima koji nisu ništa ni bolji ni gori jedni od drugih, nego samo predstavljaju različitu vrstu autoriteta za dete. Svaka značajna figura u dečjem životu ima svoje mesto i svoju ulogu. Tu ulogu odrasli igraju kao autoriteti ili kao autoritarni odrasli. Autoritarnost je lažni autoritet, koji se služi svojom odraslom ulogom za uterivanje straha u kosti pretnjama i manipulacijom, a autoritet je onaj kod koga se znaju i poštuju granice i pravila igre. Autoritet zna kad da kaže dosta, da bude strog i drži konce u rukama, ali u isto vreme zna i kad da pusti, prepusti i dozvoli da se bude drugačiji od onog što je on planirao.

Znate ovakve i roditelje i nastavnike. Neretko se dešava da autoritaran roditelj obožava što ima autoritarnog nastavnika za svoje dete, jer mu se čini da onda dete neće biti „ispušteno“, „čvrsta ruka sve rešava“. I obrnuto. Nije zadovoljan kada nastavnik nije kao on. Ima i nastavnika koji uporno pokušavaju da vaspitaju roditelje da kod kuće rade po njegovom modelu, kakav god on bio. Mislim da baš ovde i nastaje jaz i mišljenje da smo na različitim stranama.

Ali šta se zapravo dešava i kako izgleda taj učenik u školi?  Taj „projekat“ oko koga se svi ubiše da rade „za njegovo dobro“? Pita li ga iko šta želi i kako se oseća, ili on nema šta da oseća kad se zna šta su mu obaveze?

Ulazi li u prosek kad krene da zamuckuje i ospe se po telu kad god dođe na red ocenjivanje? Kad osmogodišnjaku drhte ruke i ima aritmije kad god treba da odgovori na pitanje sa kontrolnog? Pita me deset puta koliko mu poena treba ako ovako odgovori, jer četvorka nije opcija. Prvi pismeni zadatak? Kad nauči mamin sastav napamet jer ona tvrdi da dete nije talentovano za pisanje? Prvi pismeni, ponavljam. Ili kad dobija batine što ne zna tablicu množenja, a treći je razred već. Kao da će izudarana da se priseti…

Imam utisak više učim decu da „podnose“ svoje roditelje i razumeju njihove motive i najbolje namere, nego što roditelj to želi da čuje. Kao da dete bolje može da razume roditelja, nego roditelj dete. Škola je tu da uči decu decu da budu ljudi, kao da oni već nisu ljudi. Umanjenih mentalnih kapaciteta za sagledavanje celokupne slike, ali ne umanjenih emotivnih kapaciteta za osećanja. To što ne zna da kaže ne znači da ne proživljava sve ono što zna da „mora“, al mu ne ide. Iz sto i jednog razloga, od kojih možda samo par imaju direktne veze sa njim. Možda i svi, ali hajde da zastanemo malo.

Hajde da svi zajedno zastanemo malo i shvatimo šta se zapravo dešava. Zašto ne pazi na času? Šta je to dosadno u školi i šta ga zapravo muči kod kuće. Kako to može da se promeni? Šta je zapravo do nas?

Ili zašto ima toliko kratak fitilj uvek na iste rečenice drugara? Zašto ne može a da se ne potuče? Ko tako rešava stvari?

Nije tačno da neće da kažu, samo moraju da osete da nas stvarno zanima to što imaju da kažu i da nam veruju da zbog toga neće biti kažnjeni, ismejani ili nešto treće. Ne postoji na svetu važniji posao nego baviti se sopstvenim detetom.

Irena Pilipović
About Irena Pilipović 4 Articles
učiteljica u OŠ „Sava Šumanović“ u Beogradu, sa višegodišnjim iskustvom u čuvanju dece, nastavi u školi i produženom boravku i individualnom radu sa decom predškolskog i mlađeg osnovnoškolskog uzrasta. Zaljubljenik u NTC sistem učenja. www.ntcucenje.com Trenutno na edukaciji iz OLI psihodinamske psihoterapije u Beogradu. www.olicentar.rs

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


three + three =