Zaglavljeni između dokumenata, pravilnika, propisa i prakse u školama i vrtićima, čini mi se da dolazi do razmimoilaženja u mišljenjima nastavnika, vaspitača, stručnjaka i roditelja da li učiti dete da uzvrati udarcem kada ga neko udari? U školi, bar ovakvoj kakvu je ja poznajem, među učiteljima vlada (doduše, ne jedinstven) stav da je za tuču potrebno bar dvoje, i to dvoje koji nisu drugačije znali da razreše sukob nego – udri! Tu nema ko je prvi počeo, nego su krivi svi učesnici tuče.
S druge strane, sklanjati se, bežati od situacije i kasnije okretati glavu od nasilja? A onda dođem po decu u vrtić i vidim da se tamo deca uče da “vraćaju”. Dugo sam se pitala zašto je to tako, verovatno zato što je nekoj deci, tako maloj i raspuštenoj, nemoguće drugačije “dokazati” nego da osete sami na svojoj koži. Ko je tu onda “nasilnik” i zašto je jednom dozvoljeno da udara, a drugom nije?
Živa je istina da su se oduvek deca međusobno koškala, treskala, štipala pa pomirivala. Imam utisak da sada ni ne stignu da se sami pomire od sastanaka Timova za zaštitu od nasilja, Komisija za procenu ko je više kriv i koještarija od papirologije. Pa se onda uključe roditelji obe strane pa ispliva, osim vršnjačkog nasilja, i porodično i komšijsko i međuljudsko….sve zbog….par ćuški?
Da li su par ćuški deo odrastanja i odmeravanja snaga sa vršnjacima ili početak vršnjačkog nasilja? Ili je u osnovi svega, pa i ovoga, da podrazumevanje vodi u nerazumevanje?
Be the first to comment