Suze kao spas! Zašto devojke plaču?

Verovatno ne zbog onoga na šta pomislite – i vaša reakcija može samo da pogorša stvar. Evo šta MH kolumnistkinja Loren Lerson predlaže da uradite.

Nedavno sam sa nostalgijom gledala sentimentalnu priču Zveri južnih divljina. U jednom od mnogobrojnih emotivnih momenata, otac umirućim glasom kaže ćerki: „Nema plakanja“. Negde iz poslednjih redova bioskopske sale žena je ispustila snažan jecaj bez imalo stida. I svima poznata situacija je započela. Plač ove žene pokrenuo je lančanu reakciju u sali, otprilike kao kad neko povrati u avionu, i kroz nekoliko sekundi svako žensko biće je jecalo. Gledala sam snimak ožalošćenih u Severnoj Koreji kada je preminuo Kim Džong II. Padali su na kolena i cičali nad mrtvim vođom, ali to nije bilo ništa. Žene u bioskopu davile su se u suzama. Muškarci su mirno sedeli. Uvek se iznenadim kada ljudi o plakanju govore kao o taktici. Volela bih da je plakanje jedna od alatki iz seta manipulativnog alata, koja stoji negde između oralnog seksa i pasivne agresije, i može da se aktivira po potrebi. I možda zaista postoje odrasle žene koje raspravu i pregovaranja započinju misleći: „Ako plačem, biće onako kako želim“. Ali, ja takve žene ne poznajem i svako ko misli da su suze strategija, nikada me nije video kako plačem. Lice mi postane veoma crveno i takvo ostane narednih šest sati. Zvuk koji ispuštam je negde između blage satani­stičke zvečke i ridanja, koje nosi težinu patnje svih mojih ženskih predaka. Sline su neizostavne. Jasno izgovaranje reči nije moguće. Moje suze nisu holivudske, pa da mi tek poneka kap nežno sklizne niz obraz, pre nego što zavodnički kane na grudi. Ništa u vezi s mojim plačem ne budi simpatije. Za mene, kao i za svaku drugu ženu s kojom sam razgovarala na ovu temu, plakanje je samo nešto što se desi. I u određenim okolnostima, poput mračne bioskopske sale pune žena koje takođe jecaju, plakanje je dobar osećaj.

Ne mislim da mi je zadatak da ugušim suze. Još od moje srednje škole žene istrošene od posla govore mi kako nikada ne treba da plačem. Ako sam dobro razumela tada, muškarci vide suze ili kao mani­pulaciju ili kao slabost. Spisateljica Rebeka Trejster opisala je to na sličan način: „Oni ne znaju da si ljutita”. Trejserova se priseća šta joj je rekla koleginica pošto se prethodno presamitila od plakanja u kancelariji: „Misle da si tužna i da će biti dovoljno samo da ti neko priđe“. Sada kada sam plakala pred mnogim muškarcima – u kancelariji, uz alkohol, u krevetu – više ne verujem u to. Mislim da je muškarcima uglavnom jasno kada žena plače iz besa, frustracije ili iznenadne svesti o smrtnosti svih živih bića. Stvar je samo u njihovoj reakciji na suze, a ona je često snishodljiva.

Pročitajte i : Jesenja melanholija: Načini da se oraspoložimo

Kroz suze sam se raspravljala o tome da je „šššššššššš“ nešto najgore što muškarac može da kaže ženi koja plače. Imala sam jednom „šššššššššš“ dečka. Ako bih se rasplakala u toku svađe, privukao bi me svojim trapavim muškim rukama, pritisnuo mi glavu na svoje glupe muške grudi i onda bi sve upropastio izgovarajući „šššššššššš“. Stvarno bih prestajala da plačem. Ali, ne zbog toga što me je smirio, nego zbog vatre koju bih osula po njemu jer me utišava kao da sam dete što se davi u suzama. Većina reči koje izgovaramo da utešimo odraslu osobu kada plače, jesu iste one reči što govorimo uplakanom detetu. Bilo je lepo čuti majku kako kaže: „Hajde, dobro je“ – delimično i zbog toga što bi mi poklonila svu svoju pažnju – ali je poražavajuće čuti isto to kao odrasla osoba. I još gore je kada to izgovara muškarac, jer ionako često nisam si­gurna da li nas smatra jednakim. Adekvatan odgovor na plakanje zavisi od toga gde se nalazite i s kakvim suzama imate posla. Tužne suze su najlakše. Ako plačem zato što je neko umro (na sceni ili stvarno), zato što nisam dobila posao koji sam želela, zato što si me upravo ostavio, dugi zagrljaj bio bi dovoljan. Najbolje što možete da uradite jeste da ponudite svoje muške ruke i muške grudi kao mesto za plakanje, zaštićeno od ostatka sveta. Sve vežbe za grudi koje ste ikada radili bile su priprema za ovaj trenutak. Besne suze su teže. Ako sam ljuta – na tebe ili na ceo svet – ne želim reči utehe ili sažaljenja, i sasvim si­gurno ne treba mi savet. Samo želim da objasnim, kroz suze, šta me muči. Imala sam tu sreću da vidim jednog muškarca kako plače pred drugim muškarcem. Bilo nas je troje, pili smo i razgovor je postao težak. Jedan od njih je počeo da plače dok je pričao o nečemu što ga je tištalo. (Počela sam i ja da plačem, jer nikad ne propustim priliku za katarzu.) Drugi prijatelj je uzeo dugi gutljaj piva ne sklanjajući pogled s njega, ali nije rekao ni reč. Nije prebacio pažnju na suze i definitivno nije rekao „ššššššššš“ nijednom od nas. Samo ga je pustio da govori klimajući glavom kada je potrebno.

Nemaju svi čelične živce koji jesu potrebni da biste gledali nekoga kako plače. Na ovaj i samo ovaj način plakanje je infantilno: veoma je teško ne preduzeti ništa kada vidite suze, pogotovo kada imaju veze s vama. Stoga, obratite pažnju na njih tek toliko da dodate maramicu, ali ne govorite ništa. Sve što želim kada plačem jeste da me neko sasluša, čak i kada je sve što govorim „Hnrrrngaahhhnuurrrr“.