I decu su ubijali, zar ne?

Svi ste čuli za Šindlerovu listu. A da li znate za Dijaninu? Izložbom “Dijanina deca” u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, podsetili smo se, a neki tek i upoznali sa likom i delom velike heroine Dijane Budisavljević. Humanitarke koja je tokom Drugog svetskog rata spasila više od 7.500 dece iz čeljusti smrti- koncetracionog logora Jasenovca. Irac Edmund Burke upozorio nas je da sve što je potrebno za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne učine ništa. Ovo je priča o ženi koja nije pristala da bude samo nemi svedok užasnih zločina koji su se odigravali pred njenim očima.

 

Dijana Budisavljević rođena je 1891. godine, u austrijskom gradu Insbruk, u uglednoj trgovačkoj porodici Obekser. Sa 17 godina upoznaje svog budućeg supruga, mladog i perspektivnog srpskog hirurga  Julija Budisavljevića. Julije je takođe poticao iz ugledne porodice, plemićkog porekla iz Slavonske Požege , čiji su članovi odigrali značajnu ulogu na hrvatskoj političkoj i javnoj sceni. Godine 1919. bračni par Dijana i Julije se sa svoje dve ćerke Jelkom i Ilze doseljavaju u Zagreb gde Julije osniva hiruršku kliniku. U tim međuratnim godinama Dijana je živela život obične domaćice koja se kretala u visokim društvenim krugovima. Početkom Drugog svetskog rata proglašena je Fašistička nezavisna država Hrvatska, što je bio uvod u pravi pakao za srpski narod tog podneblja. Pored terora, progona, brutalnih ubistava, NDH osniva i koncetracione logore od kojih je najozoglašeniji Jasenovac gde je smrt pronašlo ogroman broj ljudi, a među njima i preko 20.000 onih najnevinijih – dece.

Vesti o stravičnim zločinima dolaze i do Dijane koja u oktobru 1941. godine pokreće prvu humanitarnu akciju, odnosno operaciju koju je nazvala D.B. Ta prva faza njenog rada sastojala se od prikupljanja pomoći u vidu hrane, novca, garderobe i svih osnovnih potrepština koje su se potom slale majkama i deci po logorima. Ali ubrzo shvata da se mora učiniti mnogo više i da akcija mora poprimiti ozbiljnije razmere. Do toga dolazi u junu 1942., nakon bitke na Kozari, jedne od najrazornijih po srpski narod. Dijana saznaje da su mnoge majke poslate na prinudan rad u Nemačku, a deca su u logorima ostavljena sama, da se muče i umru. Tada počinje druga značajnija faza njene misije. Uz pomoć Crvenog krsta, uglednih prijatelja, te svojim diplomatskim veštinama, upornošću, požrtvovanjem (rizikujući često i sopstveni život) izvlači mališane iz logora i smešta po domovima i hraniteljskim porodicama. Naravno, za sve to bila je neophodna dozvola i saradnja sa vlašću koja nikako nije mogla blagonaklono da gleda na pomoć Srbima. U svom dnevniku koji je objavljen u Zagrebu 2003. opisuje situaciju i uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova, mučenja, stradanja i umiranja, ali i susrete sa nekima od najvećih ratnih zločinaca koji su bili i najuticajniji ljudi u tvorevini NDH. Među njima je bio i ozoglašeni nadbiskup Alojzije Stepinac o kome govori sledeće:

“3.12.1941. Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog utjecaja na vladu, tamo da ništa ne može ishoditi. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unaprijed zna da ne može ništa postići… Druga audijencija kod nadbiskupa… Nadbiskup je veoma suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na Vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad ju se uprkos tome namjerava iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spase jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritizirati Nijemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi… “

Rezultat je bio da je na kraju dozvoljeno da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu, ali samo pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag o njihovom poreklu.

To nije bio Dijanin cilj već da se izbavljena deca jednog dana vrate u svoje primarne, biološke porodice razdvojene ratom. Tako je nastala “Dijanina lista” odn. ogromna kartoteka u kojoj je Dijana pažljivo beležila podatke o svakom spašenom detetu. Nažalost i tu je dolazilo do prepreka. Mnoga deca su pri jako teškim uslovima transporta od logora, kartončić sa svojim ličnim podacima koji im je bio okačen oko vrata, u putu pojeli ili nenamerno oštetili. Tako da mala deca kada bi stigla na odredište nisu znala da ponove svoje ime niti od koga potiču. Ali i tu su pokušavali da se snađu tako što su ih beležili po belezima ili vidljivim obeležjima po telu. Kasnije su kartončiće zamenile bakarne pločice da ne bi dolazilo do istih problema. Na ovaj način Dijana je iz čeljusti smrti iščupala oko 7.000 srpske dece, a kasnije i spojila sa svojim preživelim srodnicima. Starija deca bila su smeštana u ruralne seoske sredine, dok mlađa od kojih se nije mogla očekivati pomoć u domaćinstvu, usvajale su gradske, zagrebačke porodice.Strogo se vodila evidencija gde je ko smešten i o njihovom životu nakon toga.Broj spašene dece je mogao biti mnogo veći, ali nažalost mnoga deca već izmorena gladju i bolestima i pored sve nege nisu preživela nakon izvlačenja iz logora. I sama Dijana je tokom ovih mučnih dana za sve, doživela 3 nervna sloma, očajna zbog stvari na koje nije mogla da utiče.

Nakon rata, za ovu veliku dobrotvorku srpskog naroda i zaštitnicu najmlađih, u novoformiranoj državi nije bilo mesta. Oduzimaju joj kartoteku u kojoj je bio sadržan sav njen trud pod izgovorom da tako nešto ne treba biti kod fizičkog lica. Prava verzija ovog njenog sveobuhvatnog rada nije sačuvana već su kartoni verovatno dopisivani i menjani vremenom. Nekome nije bilo u interesu da se orginalna kartoteka očuva. Poražena ovim postupkom, Dijana se povlači u sebe i nikada više nije pričala o onome što je učinila. Oko 1970. godine vraća se u svoj rodni grad Insbruk gde umire 1978. zaboravljena od naroda kome je toliko toga pružila onda kada je bilo najteže. Ipak nisu je zaboravili, niti će ikada, na hiljade malih srca koja su zahvaljujući njoj nastavila da kucaju, kroz koja će živeti večno . Tek u poslednjih 10 godina Dijana je otrgnuta iz zaborava. Posthumno je odlikovana zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić, ordenom carice Milice itd.

Dokumentarni film “Dijanina deca”, gde se mogu čuti autentična svedočenja nekadašnjih malih logoraša, preživela zahvaljujuči akciji D.B. možete pogledati na youtube-u. Autor filma je Slađana Zarić, u produkciji RTS-a.

 

 

Anastazija Damjanov
About Anastazija Damjanov 2 Articles
Rođena u Beogradu, jedne zime 1984. godine. Pisanje i novinarstvo su mi oduvek bili najveća ljubav , a samim tim i potreba da time ispunim svoj život. Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti. Kultura, umetnost, društvo, želja da pomažem drugima rečima kao oružjem, su motivi koji me vode da se bavim ovim poslom i doprinosim da makar mali deo sveta bude lepši...

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


seventeen + 7 =