Otpor prema životu

Razmislite o oblastima u životu povodom kojih ne možete da se odlučite, koje su to oblasti, pokušavate li da promenite nešto, verujete li da možete ?

„ Ljudska sreća, zove se „hoću“

Nismo ambivalentni samo prema drugima već i prema sebi. Svakodnevno vidimo i osetimo nezadovljstvo nekim aspektima života i uz to stav „ne mogu“ da odlučim, ne mogu da krenem dalje, „nešto me koči“. Od „prestajem da pušim“, „krećem u teretanu“, „počinjem da učim“ i druge aktivnosti „od ponedeljka“, do ostajanje u vezi ili na poslu u kojima nismo zadovoljni.

Ovakve problemi mnogi pokušavaju da reše razgovorima sa prijateljima, knjigama samopomo’i i slično ali, izgleda, kako te strategije ne uspevaju, da ostaje pitanje razumevanja razloga zašto je neko ambivalentan. Često se, tek kada problemi eskaliraju, ljudi obrate psihoterapeutima. Tek kroz razumevanje i istraživanje sebe i razloga zbog kojih imamo neki problem možemo primeniti tehnike koje se na mnogim mestima nude.

„Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške, već su stvari teške zato što se ne usuđujemo“

 Usmerivač psihe i sposobnost za ljubav

Prevazilaženje ambivalencije daje smer psihi. U sukobu pozitivnih i negativnih emocija prema nekome osećamo se rastrzano. Razvijanjem sposobnosti da tolerišemo tu rastrzanost, bez korišćenja različitih odbrana možemo da „prelomimo“, opredelimo se i donesemo zrelu odluku.

Tada smo u stanju da podnosimo oprečna osećanja prema bliskoj osobi, ne negiramo ih, ne potiskujemo, ne pomeramo na druge, ne „blejimo“i čekamo da se stvari same reše. Ovo podnošenje omogućava da se opredelimo i postupamo u skladu sa tim, bez vraćanja nazad. Tada su nam ljubavni odnosi realistični, znamo šta hoćemo i nalazimo načine da to ostvarimo.

Usmerivač psihe i sposobnost za rad

Ambivalencija u radu je pojava koja je svima bliska. Čini se čak i neizostavnim delom u životu većine ljudi. Prokrastiniramo, odlažemo obaveze, moramo da se “nakanimo”, “odrađujemo posao”, bez koncentracije i svrhe. Kada se i uđe u posao nema “inspiracije”, obaveze se “otaljavaju”, i ne dajemo sve od sebe. Tako posmatrano izgleda kao da nismo sigurni želimo li ili ne da radimo, tj. da se posvetimo nekome ili nečemu. Tako stanje može trajati godinama. Sve ovo su samo primeri širokog spektra problema u radu koje može izazvati netolerancija na ambivalenciju.

“Živeti, a ne životariti”

“Znam šta hoću, znam šta neću, podnosim suprotnosti – odlučujem”

Živeti u ambivalenciji, biti u otporu prema životu, bez njenog razrešenja gradi i razvija osećaj preteškog, besciljnog, života. Odnosi su “onako”, posao je “biće možda bolje”, zadovoljstvo je povremena utešna nagrada. Sve je teško i naporno, a zadovoljstvo sobom i drugima više želja no stvarnost. Život je obojen “jednog dana, možda” fantazijom, odlaganjem obaveza, dosezanjem do ciljeva koji bi upotpunili život ali bez realizacije istih. Odbija se zrelo posvećivanje i privrženost. Zajedno govorimo o životarenju i pomalo dosadnoj igri sa životom.

Psihoterapijom, radom na ličnom rastu i razvoju, jačamo sposobnost tolerancije na ambivalenciju koja nam omogućava da podnosimo oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, poslu i obavezama uz naglasak pozitivnih osećanja. Sposobnost da se opredelimo i odlučimo, idemo ka ili od nekoga ili nečega.