Optimizam VS pesimizam

Mnogi se plaše da troše životne radosti jer misle da će biti dužni bolu. To nas uče vrlo rano. Svi smo čuli čuvene pretnje – Nemoj se puno smejati plakaćeš ili od igračke plačke… Poslušna, dobra  deca nauče rano da se ne smeju puno, ne raduju puno, ne očekuju puno i onda su mirni.  Tako se spašavaju razočarenja. I to je tačno, samo koliko ta emotivna bezbednost košta ? Plaćamo je gubitkom šanse za puniju sreću. Sreću veću od tih prosečnih, koju imaju poslušna deca.

Tako ispade potencijalna bol najveći neprijatelj. A ta, neshavćena bol,  nije ružna reč sama po sebi. Tu je da nas uči, upozori , da nam da šansu za razvoj. Život je, doduše često takav da nam prvo daje testove, a posle lekcije.

• Neki nemaju sposobnost da uvide pozitivno. Stalno se pesimizmom čuvaju od razočarenja i onda paradoksalno ostaju razočarani. Čuvati se od razočarenja znači stalno prediktirati moguće razočarenje.Znači to nam je stalna tema. Za nekog ko želi da pobegne od razočarenja puno o njemu mislimo.

Nema ljubavnog odnosa ili poslovnog cilja gde potencijalni problem ne može da se nađe. i nije problem u ovom početnom pristupu već u daljim koracima. Šta radimo kada uvidimo gde problem može nastati. Da li panično pokušavamo da ga zaobiđemo ili pak pokušavamo da ga razumemo, pa i ponekad prihvatimo kao neminovno. Svaka osoba i svaka težnja u sebi nosi i neko „crnilo“ nešto što nam kvari idealnu sliku. Ukoliko nemamo kapacitet da to prihvatimo stalno ćemo izmišljati nove kreativne načine da izbegnemo realnost. To je trenutak u kome sebi stvaramo psihološke simptome. Svako ignorisanje realnosti plaćamo nekom psihičkom poteškoćom. Jasno, što to više radimo to smo „luđi“.

Vidimo da nije jedino pitanje kako percepiramo budućnost, šta od nje očekujemo, već šta sa tim očekivanjem radimo. Ulazimo li u koštac sa potencijalnim problemima ili sedimo razočarani u život. Problematika je što nam ove dileme često nisu u pristupu svesti pa kažemo da nesvesno donosimo odluke šta ćemo i kako sa svojim životom. Ovo je trenutak gde psihoterapija može biti od pomoći. Da proniknemo u te nesvesne algoritme kojima izračunavamo koji „posao“ nam se isplati a koji ne. Jasno, kada su ti algoritmi dobri nemamo problema, ali ako su zastareli prave nam prepreke na putu uspeha, ljubanog i poslovnog.

• Neki nemaju razvijenu sposobnost da uvide i prihvate negativno. Samo se smej, samo gledaj pozitivno, osmehom sve reši- tako kažu misli dok emocije plaču. Da- vrištimo na različite načine. I opet je to nepravda prema nama samima. Zapostavljamo deo nas koji ne može da se nasmeje, koji pati. Ignorišemo ga i ućutkujemo afirmacijama. Šta možemo očekivati da može da se desi kada to radimo duže vreme. Taj deo nas sve je gore i gore, a mi mislimo da je lek sve više i više ga ignorisati tj „afirmisati“.. Ulazimo u začaran krug i kopamo sve duplje rupu za našu dušu.  Pa ako ništa, nije fer.

Nije ni afirmacija ružna reč, daleko od toga. Sve ima svoje. Nemati sposobnost zahvalnosti životu što smo živi , što imamo šansu i svaki novi dan kao mogućnost,  nije rešenje. Ko nije zahvalan na onome što ima on to ni nema.

Sa druge strane, nemati sposobnost prihvatanja i ulaženja u koštac sa životnim poteškoćama čini nas površnim i bez goriva za borbe i promene. Tu tek gubimo šansu za sreću. I našu i svih onih koje možemo usrećiti zaista – ne kobojagi.