Sinoć sam htela da odustanem! Od časova španskog na koje idem već dve godine!
Izgovora ihahaj : kasno uveče (za mene) počinju časovi, umorna sam posle celodnevnog rada sa ljudima, spava mi se, nisam razumela vežbu i osećala sam se inferiorno u odnosu na ostale…mogu do sutra nabrajati razloge, ali nije u tome stvar!
Odustati mi je lako!
Niko mi ništa neće reći, ako se nikad više ne pojavim na času, ni roditelji, ni prijatelji, niti zaposleni, čak štaviše svi će imati razumevanja, jer znaju koliko radim.
Ne pravdam se i ne odgovaram nikom!
Osim sebi!
Eeee, tu je onaj deo koji ženi sreću kvari!
Odustajanje – to nije u skladu sa mnom, to nisam ja!
Odustajanje je korak nazad od mog cilja!
Odustajanje je i primer kakav šaljem mom sinu – kad je teško, a ti odustani!
Zato, nema odustajanja!
Danas je novi dan i treba domaći iz španskog uraditi.
Ako postoji cilj, ako ste nekome uzor (a deca svakako uče kopirajući naše ponašanje, a ne reči) ili želite biti nekome uzor, znajte da prepreka i teškoća će biti uvek, nekada i možda previše nego što smo spremni da podnesemo.
Ono što nam daje snagu da nastavimo, istrajemo, uspemo – treba da je dovoljno vredno jednog lošeg časa, dana, nedelje, pa čak i godine!
Be the first to comment