Koliko je ljudi koji imaju pregršt divnih, zanimljivih, originalnih ideja, a koji ih nikada nisu do kraja sproveli u delo ili ni započeli sa realizacijom? Volja im je kratkog daha, pa posustaju na duže staze. I onda celog života žale za neostvarenim snovima, zavide drugima koji su imali dovoljno hrabrosti i istrajnosti da se upuste u svoju „avanturu“. Desi se i da prokomentarišu kako su i oni imali istu zamisao čak i mnogo pre tih ljudi kojima sada zavide na uspehu, ali eto, okolnosti su se isprečile, bilo je pogrešno vreme, nisu imali podršku…
Retko ko će prihvatiti svoju odgovornost i reći „Nisam imao smelosti da se upustim, strpljenja da istrajem u dugotrajnom procesu i podnesem sve što me čeka na tom putu“.
Zašto se ljudi povlače, nekada i pre nego što počnu?
Nekada ni sami sa sobom nisu raščistili da li je to ono što zaista žele, kao i zbog čega to žele. Šta je u osnovi svega toga- koji motiv, izvorna potreba, emocija? Da li nam je ostvarenje želje zapravo sredstvo da zadovoljimo neku drugu potrebu? Da li očekujemo da ćemo uživati u samom procesu realizacije ili samo želimo da vidimo krajnji ishod na koji ćemo biti ponosni? Možda nam je u stvari najvažnije divljenje drugih zbog toga što smo postigli? Da li se ono što zaista želimo može ostvariti i na drugi način? Istina, uvek je više načina na koje možemo doći do željenog cilja. Zato je i važno da otkrijemo pravi motiv- šta se krije iza težnje da svoju zamisao realizujemo.
Tu je i ona detinja potreba da sve što želimo dobijemo sada i odmah.
A pošto nismo deca, na nekom nivou smo i svesni da to nije moguće, da iza svakog uspeha i postignuća stoji rad i uloženi trud, da ne teče sve glatko. Onda je lakše želju poricati, obezvrediti, prebaciti odgovornost za neuspeh na nekog drugog. Odustati od svega. Povući se. Do sledeće prilike, kada se naša prirodna potreba za razvojem i napretkom ponovo probudi i pobuni, pa nas nagoni na nove ideje i pokušaje ostvarenja.
Postoje i ljudi koji su perfekcionisti, koji teže da stvari rade savršeno. Ako ne mogu uraditi tako da sve bude idealno (a teško da će i moći), radije neće ni pokušati. Ostaće savršeni realizatori makar u svojoj uobrazilji, jer će obično govoriti kako bi oni mnogo bolje od drugih uradili nešto, samo da su hteli ili da ih okolnosti nisu sprečile.
Ako smo ozbiljni u nameri da naše ideje ne ostanu samo nedosanjani snovi, moramo realno i pošteno staviti ispred sebe sve što je potrebno i što nas očekuje u predstojećem procesu realizacije, kako bismo procenili da li smo spremni za to. Kaže se da nema „hoću“ pre nego što „mogu“.
Važno je celovito sagledati svoje ideje i planove sa svih strana, uzeti u obzir ne samo ono dobro što će nam ostvarenje doneti, već i prepreke sa kojima ćemo se sretati, osujećenja, frustracije koje će se naći na putu, zatim prihvatiti to i napraviti sveobuhvatnu računicu.
Tek onda možemo valjano odmeriti „pluseve“ i „minuseve“ koje nosi naša odluka i aktivnosti koje slede. Tek onda možemo „prelomiti“ kuda ćemo krenuti i zaista prihvatiti cilj koji smo postavili donošenjem odluke. Nakon toga, planiramo konkretne korake koje ćemo preduzeti, a koji će nas voditi ka željenom ishodu. Određujemo okvirne rokove, preciziramo na koji način ćemo se suočiti sa eventualnim teškoćama na koje ćemo nailaziti i kako ćemo ih razrešiti. Kada smo sve razradili, ostaje još da otpočnemo sa realizacijom, a kada smo prešli ovoliki put- i taj sledeći korak će nam biti lakši. Ono što nas je do tada pokretalo i vodilo, naša volja, do sada je dovoljno ojačala i učinila nas spremnijim za ono što dalje treba preduzeti. Pokrećemo se u smeru ostvarivanja naših želja, koje sada i ne deluju toliko nedostižne kao na početku. Ulažemo trud, prihvatamo izazove, a sve to nas vodi razvoju.
Put nije uvek lak, ali nije nemoguće stići do cilja!
Be the first to comment