Koliko puta u toku dana kažete svom detetu “Ćuti? Zašto? Ne možete da slušate glas svog deteta, nervozni ste, nije vam dan! Kakve to veze ima sa detetom. Zapitajte se kada grdite dete da li je to do vas ili je zaista dete nešto pogrešno uradilo. Ako je zaista tako, samim načinom vikanja nećete ništa postići kod deteta. Šta vam je cilj? Kada se šetam gradom ili kada sam u prevozu, čujem uglavnom majke (jer one provode najviše vremena sa decom) koje govore detetu : “Smiri se”,“Hoćeš li se ti smiriti?”, “Jesam li ti rekla da se smiriš već jednom!” A dete želi pažnju, želi da se igra, ne radi ništa što nije u skladu sa uzrastom. Poželela sam te majke da pitam: “ Šta im to znači kada kažu detetu “Smiri se!” Kako se to tačno radi? Da li je neko naučio to dete kako treba da se smiri, šta mislite? Nemojte ništa podrazumevati. Razmislite i zapitajte se da li dete može da razume to što mu govorite. Pazite na dečija osećanja, uđite svaki put u njiihove “cipele”. Nemojte ih etiketirati, vređati, vikati, nemojte im naređivati. Samo ih razumite. Ono što je nama potpuno logično detetu može biti potpuno nejasno i nelogično. Najlakše je povisiti ton. Objasnite im i pokažite deci šta želite od njih, pokažite im da im verujete, da ih razumete.
Vodite računa o načinu na koji im se obraćate, jer način mnogo puta ume da bude pogrešan pa čak i iz najbolje namere.
Deca ne zaboravljaju, nikada!
Poželim i ja često da pitam autore ovakvih tekstova da li oni pokušavaju nekad da “uđu u cipele” majki. Najlakše je uviđati tuđe greške, a da li je nekad majci teško da izađe i sa samom sobom na kraj, kao i to da možda majka zna kako ne sme da postupa sa detetom, ali joj, iz nekog razloga, to ne polazi za rukom, pa upada u vrzino kola ljutnje i osećanja krivice itd. – o tome se retko i pomišlja. A to da “deca ne zaboravljaju, nikada” ne zvuči baš mnogo ohrabrujuće i podsticajno. To znači, otprilike: dajte sve od sebe da više nikada ne ponovite grešku, ali uz to se zauvek osećajte krivim što ste tu traumu priredili svom detetu. Mislim da ipak treba pozitivnije gledati na stvari i podržati roditelje na pravi, saosećajniji način.