Mirjana Bobić Mojsilović: Verujem u srećan kraj

Ovaj razgovor inspirisan je trilogijom koju Mirjana oslikava kroz poglavlja svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kroz knjige, reči i osećanja, ali i kroz neke važne istine, koje su neosporive

Knjige, slike i emocije Mirjane Bobić Mojsilović su oduvek činile trilogiju njenog života i rada, poimanja stvarnosti i ličnog izraza, koji nikada nije bio imitacija života, ma koliko su mnogi original njenog života i dela osporavali. Možda, baš iz razloga nedostižnosti sreće koju je ona pronašla u svom stvaranju, godinama i iskustvima koja su je učinila takvom kakva jeste – upravo originalna.

Simbolika svega što radi i živi je duboka i potpuna, treba je samo razumeti. Njeno pero je uzbudljivo i oštro, istinito i hrabro, njene slike zaslepljujuće i realne, ona sama melanholična i nasmejana.

Ovaj razgovor inspirisan je pomenutom trilogijom, koju ona oslikava kroz poglavlja svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kroz knjige, reči i osećanja, ali i kroz neke važne istine, koje su neosporive.

Kao i detelina sa četiri lista, koju ponekad pronađe u parku, a koja potvrdi da sve vredi, bez obzira na to da li će epilog biti bajka, happy end ili suze koje su OK.

* Da li je to što nikada niste živeli Imitaciju života vaša suština, razlog zbog kog ste uvek bili i ostali svoji?

Imitaciju života živite onda kada ste okrenuti ka spolja, kada želite da ostavite utisak, kada sve činite kako biste se svideli drugima. Danas, tako izgledaju mnogi životi, a tome su doprinele i društvene mreže, koje potpiruju tu iluziju da se pravi život meri brojem lajkova. U suštini, nikog nije briga kako živimo, i zato se treba okrenuti svojoj istini.

* Čime pišete? Da li tom istinom, srcem, razumom, iskustvima ili sećanjima?

Sve to zajedno, ali polazi se uvek od želje, od unutrašnje potrebe, koja se zove i inspiracija. Tek onda na red dolaze plan, pravila, logika i forma.

* Kada biste naslikali autoportret, koju emociju bi i kojom bojom preneli na platno?

Bile bi žive boje – crvena, žuta, narandžasta, to su boje radosti, ali bi, ipak, dominantno osećanje bilo – melanholija, jer od tih krajnosti sam i ja sačinjena, a takve su i moje slike. Radost, humor i melanholija. Neobično, ali tako je.

PROČITAJTE JOŠ: Aleksandra Milutinović: Zar nije najlepše kada odlazite iz neke ljubavi, i možete da budete dovoljno veliki da kažete toj osobi ljubavi moja!?

* U Azbuci vašeg života koje slovo je najznačajnije i zbog čega?

U azbuci mog života, najvažnije slovo je M, kao majka, kao Mila. Sva ostala slova su u vezi sa tim. Važno je i slovo R, kao radost, na kojoj mora da se radi. Radim na tome da mi stvarnost ne ugasi taj mali, divni plamičak radosti koji je, u stvari, suština života.

* Kakva je Muška azbuka i koja slova su u njoj ključna?

U mom istoimenom romanu, ključna muška slova su drugačija. Mislim da su muškarcima danas najvažnija slova S – kao seks i N – kao novac. Takvo je vreme. Našim očevima najvažnije slovo je bilo P – kao poštenje i kao porodica.

* Koje su najveće greške Gospodina pogrešnog?

Gospodin pogrešni je pogrešan jer nema svest o tome da greši. Zaljubljen je u sebe. Iz ženskog ugla, gospodin pogrešni je onaj koji se fokusira na sopstveni uspeh, na osvajanja i aplauze. Ali, svaki gospodin pogrešni može da postane gospodin pravi, onda kad počne da se menja.

* Jeste li nekada bili pogrešna žena, a šta vas čini pravom, u svakom pogledu?

Bila sam pogrešna verovatno mnogo puta, možda sam prava tek sad, kad znam da razlikujem bitno od nebitnog, kad sam neuporedivo više okrenuta ka unutra, i kada mi je promena uvida i stava prema sebi i drugima, omogućila razvoj ličnog smisla za humor.

* Umetnost – nekad i sad? Novinarstvo i književnost – nekad i sad? Mirjana – nekad i sad?

Mogu da govorim samo o Mirjani nekad i sad. Reći ću to u jednoj sopstvenoj rečenici, koju često pominjem – život je divan za one koji su spremni da uče, i pakao za one koji misle da sve znaju. To je ta priča. Učim i dalje, i tek sad vidim koliko malo znam.

* Oduvek stvari nazivate pravim imenom. Nema zavaravanja, poricanja i okretanja glave. Da li je to dobar put ka mirnom snu i istoj takvoj savesti?

Više, pravo da vam kažem, kad sagledavam kako izgleda svet, šta nam se događa, kuda ide ova civilizacija, a to najviše proučavam, vidim da živimo u matriksu, i sve što činim u svom malom životu jeste moj lični pokušaj da moj život ne izgubi smisao. Izmišljam toliko toga, jer, kao što sam mnogo puta rekla – stvarnost nije dovoljna.

* Kakvo je danas ogledalo u kome se Srbija ogleda? I kakvo je njeno lice?

Iako je nažalost, Srbija duboko podeljena, ogrnuta uzajamnom mržnjom i besom, ono što vidim, a dosta putujem po Srbiji, je da Srbija, nekako, bolje izgleda. Inače, mislim da je prelepa i da ima šta da se vidi. Za onog ko traži lepotu, ona je svuda unaokolo.

* Šta je, u ovom trenutku, Dragulj Beograda, a šta dragulj vašeg srca?

Dragulj mog srca su ti leptirići koje gajim u svojim grudima i koji mi daju energiju da se i dalje radujem malim stvarima, ptičici koja mi doleti na terasu, ili da se ponekad, u parku, sagnem i tražim detelinu sa četiri lista. Ponekad je i nađem. A dragulj Beograda su, definitivno, osim fantastičnog položaja, divnih ulica i lepih kafana – ljudi. Beograd je, možda, poslednja metropola u kojoj ljudi, ako nisu ustali na levu nogu, jedni drugima kažu dobar dan na ulici, čak i ako se ne poznaju.

* Da li je Dnevnik srpske domaćiće, u stvari, dnevnik očajne domaćice ili jedne hrabre, stamene i pametne žene koja, možda, ne nosi Šanel 5, ali drži do sebe u svakom smislu, pre svega, do onoga što nosi u sebi?

“Dnevnik srpske domaćice”, moj roman, jeste naša kolektivna autobiografija, priča o nama, našim roditeljima, pa čak i o našoj deci. Od čega smo to napravljeni i kako smo postali ovakvi, nikakvi i divni. Što se tiče savremene žene, ali i muškaraca, mi smo razapeti, jer smo, što bi rekao Majakovski – predali srce mećavi. Ako dozvolimo da nam mediji kroje uverenja, da nam diktiraju kako ćemo da živimo, kako ćemo da izgledamo i u šta ćemo da verujemo, odnosno ako slušamo medije i tragamo za srećom, ni 50 Šanela nam neće doneti istinsko osećanje da vredimo.

* Verujete li u Happy end i kako ste reagovali kada se neke stvari u vašem životu nisu tako završavale?

Snalazite se kao znate i umete sa bolom, gubicima, sa propašću planova. Verujem u srećan kraj, ali samo u smislu da je srećan kraj u stvari početak novog ciklusa. Naši životi su to – uvek iznova počinjemo. Ako to radimo u besu ili ogorčenosti, gubimo smisao i padamo u beznađe. Svakog rane nečemu uče. Ja još uvek ne znam ni ko sam, ni kakva sam. To je dobro. To me čini mladom i radoznalom.

* Prvi ste rekli Suze su OK. Kada nisu?

Nisu OK kada ih koristimo da nešto dobijemo. Za sve ostalo jeste u redu pokazati slabost. To znači da razumemo sebe u svim svojim nesavršenostima, i to nas, onda, na kraju, čini jakim.

* Koju nesavršenost, možda, zamerate sebi?

Grešim neprestano. Trudim se da manje pričam.

* Ako je Verica među šljivama, između čega je Mirjana, a da to jeste slika prave Mirjane?

Pa, i ja sam ponekad, među šljivama. A slika prave Mirjane je Mirjana među rečima, među slikama i među stihovima. Upravo završavam novo, dopunjeno izdanje moje zbirke poezije “Obećao si mi”, sa dvanaest novih pesama i sa mojim crtežima, koje izlazi za Sajam knjiga.

* Šta ćete odgovoriti kada vam neko nekada bude rekao Baba, nemoj ništa da me pitaš?

Dobro, sine, samo da te baba pita još nešto.

* Da li da vas pitam o sreći?

Mogu samo da kažem, nema velike sreće – velika sreća je skup maleckih, svakodnevnih sreća.

* Za čime još uvek postoji Glad?

Glad? Ovo pitanje je najteže.

* Kada kažete Majke mi, bajka, na šta tačno mislite?

Moja bajka je, kao i sve bajke, izmišljena, ali nema dobrog života, ako nešto malo ne izmislimo, ako ga malo ne obojimo i ako mu ne dodamo malo slatkih kreacija. Inače, novo izdanje mog romana “Majke mi, bajka” pojaviće se u knjižarama 19. avgusta. I šta da vam kažem – posle happy end-a, dolazi bajka.

Izvor: Novosti.rs