U apoteci… Gledam je, ulazi pogleda uprtog u pod, ramena skrušena, malo starija od mene, skromno obučena. Glas joj drhti. Traži kafetin i brufen. Nesigurnost odiše iz svakog pokreta. Ipak se usudi da upita apotekarku, ne dižući pogled sa pulta, šta je najbolje za zubobolju.
Apotekarka je pita kakva je vrsta bola, da li je zub upaljen, jer ako jeste treba antibiotik, a to mora kod lekara. Žena crveni, još više uvlači ramena u telo i skoro nerazgovetno tiho odgovara :” Ne znam, za sina je, a on je u zatvoru i boli ga zub.”
Pri tome, otvara novčanik, sinova slika, jedna novčanica od hiljadu dinara i još jedna od dvadeset. Pretura po sporednim pregradama i …to je sve što ima.
Odlučuje da kupi dva različita leka, koja imaju različito dejstvo, računajući da će jedno da pomogne.
Izlazimo zajedno.
“Znate, svi mi, smo odgovorni samo za svoje postupke!”, govorim joj, gledajući je pravo u oči.
Suza se krišom skotrljala niz njen obraz, uz tek nagoveštaj osmeha i jedno promucano: “Hvala”. Žurnim koracima je pobegla, kao da će tim i sramota brže otići.
Kako se izboriti sa situacijom kad smatramo da smo odgovorni za postupke drugih? I koliko smo odgovorni za ponašanje i sopstvenog deteta, ako verujemo da smo radili onako kako smo najbolje umeli?
Be the first to comment