Koliko sebe „stežete“?

Neko je previše “opušten” (bez kočnica) a neko previše “stegnut” (pod “ručnom”). Pod terminom “stegnut” mislim na ukočenost celog tela, u “grču“. Zamislite devojku koja nikada ništa nije uradila da ne bi pogrešila. Nije kršila pravila, dogovore, igrala je uvek “fer plej” kako sa prijateljima tako i sa porodicom. Kod nje nije bilo
iznenađenja. Uvek se znalo da je savesna i dogovorna za sve u životu. Takve su joj bile odluke, poslovi, partneri, međutim… Ona je shvatila da joj ta odgovornost više ne prija i da joj je ona kroz život bila nametnuta. Ta devojčica nikada nije bila dete i nije nikada imala prostor da bude neozbiljna. Sebi je stavila dodatnu odgovornost da nikada ne sme da pogreši kako ne bi obrukala svoju čast. Međutim, život piše romane. Došao je period i na koju grešku ali joj je savest zadavala velike muke. Imala je osećaj krivice i stalno se preispitivala da li ona sme sebi da dozvoli da odstupi od svojih životnih aršina. Koliko a da to nije previše? Počela je da pušta svoje životne lance, jedan po jedan kako se ne bi previše opustila. Da ne bi bila “puštena s’ lanca” , jer je to onda druga životna krajnost. Pišem danas o ovome jer nas ovakvi načini razmišljanja stave u “alkatraz”. Živimo život po tuđim načelima stavljajući odgovornost na sebe da tako “moramo”. Da li osetite koliko reč “moramo” ima tereta u sebi. Ko kaže da to nešto “moramo”? Ukoliko ceo život vozimo pod “ručnom” može da se desi nam ta kočnica otkaže! Kada otkaže, onda ćemo se dobro “provozati” u nekontrolisanom smeru. Sopstvenu energiju ne valja sputavati jer će ona pronaći vrata na koja će izaći.