Kada se postavi ovo pitanje, obično se misli na to kako kontrolisati „negativne“ emocije pošto nas one izbacuju iz koloseka i blokiraju da „normalno“ funkcionišemo.
Emocije, same po sebi, nisu ni dobre ni loše. Ne možemo da ne želimo da osećamo bes ili tugu jer nam i one nečemu služe. Zapravo možemo, ali uz mnogo veću štetu nego korist. Upravo to negiranje postojanja besa, tuge, nezadovoljstva nas i vodi u problem.
Čim nas emocije preplave, racionalno razmišljanje napravi pauzu. Kao kad imamo vagu, pa na tasovima s jedne strane: emocije, a sa druge: razum. Kad emocije budu na maksimumu težine, vaga se odmah pomeri kao klackalica. I obrnuto: kada smo previše „u glavi“, osećamo se prazno, kao da nema osećanja. Tad nema veze da li je reč o euforiji ili napadu besa, razum čeka. Čeka da se smire strasti kako bi mogle da naprave mesta sagledavanju realne i celovite slike događaja, osobe ili šta god da nas je uznemirilo ili razgalilo. Zaljubljen čovek u oblacima ne vidi celovitu sliku svog partnera dok god se ne „spusti na zemlju“, kao što, kad nam kulja dim iz ušiju od besa, ostajemo paralisani dok temperatura ne spadne.
Dakle, svakog od nas određene situacije izbace iz koloseka, samo je razlika u tome koliko mnogo ispadne iz šina i koliko brzo može u šine da se vrati. U svemu ovome veliku ulogu igra i stepen razvijenosti bazičnih sposobnosti:tolerancija na frustraciju (stepen otpornosti u suočavanju sa životnim preprekama), celovitost objekta (u kojoj meri na svet i ljude gledamo crno-belo), tolerancija na ambivalenciju (podnošenje oprečnih osećanja prema drugoj osobi, poslu, sposobnost da odlučimo) i, možda najvažnija, neutralizacija i mentalizacija – sposobnost da se „energija strasti“ pretvori u „energiju razuma“, energiju usmerenu ka rešavanju problema i adaptaciji[i]. Sve ove sposobnosti se prepliću; uče se, razvijaju i vežbaju se celog života.
Ustaljeni obrasci ponašanja i mišljenja koji prate emocije, godinama su uvežbavani. Potrebno je mnogo truda i vremena posvetiti vežbanju novih veština kojima ćemo izbeći ponovno upadanje u iste zamke i kajanja zbog svojih impulsivnih, nepromišljenih reakcija. Što bolje budemo razmeli svoje potrebe, bolje ćemo razumeti i prihvatati svoje emocije. One su uvek reakcija na ispunjenje, odnodno neispunjenje naših potreba.
[i] N. Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad
Be the first to comment