Hladne glave: Istorijat paušalnih agencija i regulacija IT sektora

Fotografija: www.pixabay.com

Nekada davno, pre oko 15-20 godina. IT industrija u Srbiji je bila na nivou statističke greške.

Nekoliko entuzijasta krenulo je od freelance-inga i poslovnih kontakata koji su tada stvoreni, da grade celu jednu novu industriju koja će samo 15 godina kasnije da preraste u jedan od najvećih izvoznika. Zakon nas nije video, banke nas nisu videle, online servisi za plaćanje nas nisu videli. Bilo je teško legalno dovući ono što je zarađeno u Srbiju, a internacionalni klijenti su neretko ostajali dužni za odrađeni posao jer nismo imali pravni okvir koji bi nas u takvom poslovanju štitio.

Kako smo došli do sadašnjeg stanja

Prva faza: građenje firmi

Industrija se ipak nekako razvila. Nikle su firme, napisani su zakoni, liberalizovano je finsansijsko tržište. Sve to još nije baš savršeno, ali postoji stalni napredak.

Da bi se probili na globalnom tržištu, IT sektor u Srbiji je tradicionalno parirao globalnoj konkurenciji cenama.

Zvuči možda surovo, ali ekstremno nizak standard u Srbiji je u rastu IT sektora odigrao jednu od najbitnijih uloga – ljudi su bili spremni da rade za jako malo novca u poređenju sa inostranstvom, jer je ta zarada bila iznad proseka za uslove Srbije. Programerima je data nada da mogu da ostanu u Srbiji i rade, pa makar i za manje novca nego preko granice. Drastično manje novca – početnici ovde i dalje primaju oko polovinu socijalne pomoći za nezaposlene u Norveškoj ili polovinu “minimalca” u Holandiji (javno dostupna statistika, iskoristi Google za više detalja). Ali se osećao potencijal i rast – stvaralo se nešto žrtvovanjem ličnih interesa, zarade i kvaliteta života. Takvi uslovi nisu uspeli da zadrže mnoge, ali je ipak ostalo dovoljno ljudi.

U Srbiji su ostajali stručnjaci koji su želeli da se bore za razvoj industrije ovde po cenu odricanja od zarade i uslova života koje nudi inostranstvo.

Tada je stvorena prva grupa firmi u Srbiji – firme koje su niskim cenama i, globalno objektivno gledano, jako slabo plaćenim radnicima postajale konkurentne i gradile sebi ime na globalnom tržištu. Firme članice i partneri Digitalne Srbije, kao organizacije koja aktivno učestvuje u donošenju novih pravila za oporezivanje paušalaca i regulaciju tržišta, je počela baš ovako – i u tome nema ničeg lošeg, jer od nečega je moralo da se počne a radnici su bili voljni da stvaranje i rast firmi iznesu na sopstvenim leđima. Postojalo je međusobno poverenje i vera u bolje sutra.

Drga faza: održavanje konkurentnosti na tržištu

IT industrija se nije razvijala samo u Srbiji.

Za ovih 15-20 godina stvoreni su i ojačali servisi kao što su Facebook (2004.), Instagram (2010), YouTube (2005.), Android (2008.), iOS (2007.), kripto-valute i Blockchain,… Stvorena je cela nova generacija uređaja – tablet računari, Chromebook, pametni telefoni, pametni televizori, pametne kuće. Brzina i dostupnost Interneta je globalno eksplodirala a sa širenjem Interneta, širila se i količina servisa koji se na Internetu nude. Ne tako davno počeli smo da pričamo o “big data” i “internet of things”. Softver je počeo da nas analizira zadovoljavajući naše potrebe i prateći reakcije na pruženu uslugu. Količina podataka koja se skuplja polako prevazilazi ljudske kapacitete da te podatke analizira, pa se već sada koriste neuralne mreže i veštačka inteligencija za obradu podataka.

U takvim uslovima, programiranje je postalo globalno deficitarno zanimanje

Globalna potreba za programerima je još pre 10-tak godina počela da raste brže nego što su škole mogle da proizvedu nove stručnjake. U takvim uslovima, cena radnog sata programera u inostranstvu je počela da raste.

Rast srpske IT industrije, iako veliki po svim ekonomiskim standardima, nije proporcionalno pratio globalni rast IT-a, pa ni plate nisu mogle da prate rast globalne potražnje za radnicima.

Da li je razlog tome što se domaći izvozni IT, pre svega, orijentisao na outsourcing i pružanje usluga umesto na gradnju sopstvenih proizvoda kao glavnog izvoznog materijala – ili je to možda zbog toga što se ostajalo suviše dugo na tržištu jeftinog outsourcing-a bez izrazite mobilnosti prema profitabilnijim projektima i klijentima, to je već na ekonomskim analitičarima da zaključe.

U svakom slučaju, plaćenost i traženost programera u inostranstvu je drastično brže rasla u odnosu na plaćenost programera u Srbiji. Godine su prolaziile, porodice su se formirale, troškovi života su rasli. Demografija koja je postavila IT industriju na noge su ljudi u svojim 20-tim i 30-tim godinama života. Zahvaljući platformama kao što je LinkedIn i direktnim kontaktima sa stranim firmama i regruterima, količina ponuda za posao sa drstično većom zaradom počele su našim programerima da stižu direktno u Inbox. Po mom ličnom iskustvu i statistici, oko 10 ponuda mesečno van sezona godišnjih odmora (statistika može da se razlikuje kod drugih). Postajalo je sve teže odlučiti da sa novom porodicom ostaneš ovde i radiš za drastično manje novca. Neću da nabrajam kvalitet ostalih uslova života u Srbiji – ovo nije politički tekst – ali svi znamo koliko ovde ima problema u odnosu na uređene zemlje. Odluka da se ostane ovde naspram iseljavanja u uređenije zemlje i to za više novca postajala je sve teža. Radna snaga je počela drastičnije da se osipa, što su primetile i firme koje u Srbiji i danas vode IT industriju. Firme su same morale da reaguju u odsustvu razumevanja i subvencionisanja od strane države – radna snaga je morala da se zadrži.

Treća faza: formiranje paušalnih agencija

Prvo nekako stidljivo, a zatim potpuno otvoreno, domaće firme su našle način da proizvedu dovoljan rast neto zarada programera da bi radnu snagu zadržali kod sebe i u Srbiji – a da ipak ne povećaju troškove sopstvenog poslovanja. Taj rast neto zarada, prelaskom na paušalnu agenciju, je domaćim firmama kupovao vreme i zadržavao radnike, a država se protiv takvog načina poslovanja godinama nije bunila.

Da li je to bila prećutna politika države da zadrži stručni kadar ovde, ili je bio nusproizvod rupe u zakonu – to je već pitanje čiji će odgovor da zavisi od toga kakva je politička i poslovna agenda onoga ko odgovor daje.

Model poslovanja preko paušalnih agencija je prvo prodavan programerima kao baš ono što jeste – način da se zadrže ljudi u Srbiji i poveća zadovoljstvo saradnje sa domaćim kompanijama. Za uzvrat, programeri su gubili mnogo toga: kreditnu sposobnost (a samim tim i kupovinu nekretnina za potrebe stvaranja porodice), zaštitu pred zakonom o radu, pravo na bolovanje (različito dogovoreno u donosu na kompaniju sa kojom kao paušalac sarađuješ),… Žene su ovime još više pogođene zbog gubljenja uslova za normalno, zakonom zaštićeno i u celosti plaćeno materinsko odsustvo. Pred zakonima Republike Srbije, preći na rad preko paušalne agencije je bio ogroman rizik – ali se u praksi pokazalo da su se dogovori sa domaćim firmama ipak uglavnom poštovali i da je saradnja i po novom modelu poslovanja tekla normalno.

Programeri koji su inicijalno osnovali paušalne agencije su to učinili da bi izašli u susret domaćim IT firmama koje nisu bile konkurentne na globalnom tržištu rada niti su pratile globalni rast zarada u sektoru. Bez takvog izlaženja u susret zarad razvoja domaće IT industrije, iseljavanje stručnog kadra bi bilo drastičnije.

Tako je sve počelo, ali se nije na tome završilo.

Četvrta faza: evolucija paušalnih agencija

Otvaranjem sveta preduzetništva po prirodi posla kreativnoj i samostalnoj radnoj snazi sposobnoj da rešava apstraktne probleme, kao što su programeri, vremenom su se stvarale nove ideje i novi oblici poslovanja.

Ono što je počelo kao prebacivanje radnika domaćih IT firmi u paušalne agencije, evoluiralo je na dosta različitih načina poslovanja i to u roku od samo par godina.

Freelanceri su dobili mogućnost da postoje kao pravni entitet pred državom i da budu koliko-toliko zaštićeni od malicioznih domaćih i stranih klijenata.

Osnivane su nove firme i startapi koji su koristili model poslovanja saradnjom sa paušalnim agencijama (ustanovljen od strane većih igrača) da bi mogli da rastu i budu konkurentni na tržištu rada – i to na isti onaj način na koji su se razvile firme pre njih koje su počele celu ovu priču sa paušalnim agencijama, firme koje su se izgradile i ojačale na leđima paušalnih agencija.

Poslovni ljudi koji nemaju veze sa IT-em, ali poseduju poslovne kontakte, oformili su habove za stvaranje poslovnih kontakata između domaćih nezavisnih agencija i stranih firmi. Stvorio se ceo jedan nov ekosistem gde nezavisne agencije i profesionalci imaju pristup inostranim Enterprise sistemima, priliku da rade na softverskim sistemima koji po veličini nisu mogli niti mogu da budu dostupni u Srbiji i da se kroz takvu saradnju kupi iskustvo u poslovanju i ideje za razvoj srpskog biznisa.

Sami vlasnici paušalnih agencija su vremenom shvatili da im je tržište otvoreno i da vezanost za jednog klijenta nije obavezno. Ipak, takođe se, kroz realno poslovanje, iskristalisalo da je najprofitabilnije i poslovno najbezbednije obezbediti dugoročni projekat i posvetiti se jednom projektu istovremeno. Razlog je pre svega kompleksnost posla i mnoštvo tehnologija i metodologija korišćenih u razvoju softvera – za sve to je potrebno vreme i trud potrošen na učenje i prilagođavanje na konkretan softverski sistem.

Stvorili su se nezavisni stručnjaci sposobni da postave projekat i biznis na noge, što sa tehničke što sa organizacione strane i koji rade kao nezavisni konsultanti kroz sopstvenu paušalnu agenciju.

Stvorilo se još dosta modela, načina poslovanja i oblika uređenja firmi i saradnje pre svega sa inostranim klijentima/partnerima i to samo sa jednim ciljem – privući strani kapital ovde da bi radnicima bilo lakše da odluče da ostanu ovde pored svih ponuda iz inostranstva i pritisaka sa strane. Originalni i klasičan model čistog zapošljavanja preko paušalnih agencija nije jedini vid poslovanja paušalnih agencija.

Bilo bi dobro sada podsetiti da Srbija i srpske IT firme, u ovom trenutku i dalje po platama nisu ni blizu konkurentnosti na globalnom tržištu rada. Kombinovanjem te činjenice sa aktivnom borbom protiv stvaranja startapa po istim pravilima po kojim su se izgradile i ojačale danas najjače srpske firme – dolazimo do straha radnika i burnih reakcija.

Legalnost paušalnih agencija

Da razgraničimo jednu stvar:

Kada se posmatra rad paušalne agencije, paušalci nikada nisu bili ni u kakvoj “sivoj zoni”. Da li je to bila siva zona kada se gleda poslovanje kompanija koje angažuju paušalne agencije – to je već drugo pitanje. Ovde razlika u odgovornosti mora da postoji.

Svaki vlasnik paušalne agencije je dužan da se registruje u svim zakonom predviđenim institucijama Republike Srbije i da dobije Poreski Identifikacioni Broj (PIB). Na osnovu toga, svaki paušalac u IT sektoru dužan je da plaća sve poreze i doprinose i to onoliko koliko Republika Srbija odredi Poreskim Rešenjem za jednu fiskalnu godinu. Porezi i doprinosi se određuju na osnovu poreske osnovice koju određuje Republika Srbija za određenu šifru delatnosi uzimajući u obzir prosečne zarade u toj delatnosti na teritoriji Opštine gde je paušalna agencija registrovana.

Tako da programeri paušalci, zbog većih primanja od ostalih industrija u Srbiji, plaćaju više poreza i doprinosa u poređenju sa drugim paušalcima. Optužbe da paušalci izbegavaju plaćanje poreza su u tom pogledu apsolutno neosnovane i služe samo i isključivo kao retorika zarad lakšeg ostvarivanja poslovnih i političkih interesa onih koji tako nešto tvrde.

Državi Srbiji niko nikada nije branio niti da poveća poresku osnovicu za IT šifru delatnosti, niti da promeni stope poreza, a programeri vlasnici paušalnih agencija su dužni da plaćaju sve poreze i doprinose koje je država Srbija odredila.

Dalje, nelojalna konkurencija nikada nije postojala – već je ovo retorika koja demonizuje konkurenciju zarad ličnih poslovnih interesa firmi koje ovako nešto tvrde. Ova demonizacija posebno zvuči licemerno kada dolazi od firmi koje su stvorile i utabale način zadržavanja radnika preko osnivanja paušalnih agencija a koje su sada članice inicijative Digitalna Srbija.

Poslovanje saradnjom sa paušalnim agencijama je uvek bilo po svim važećim zakonima i propisim Republike Srbije. Ni u jednom trenutku ni jedna institucija države nije reagovala niti zabranila ovakav način poslovanja niti je bilo kojoj firmi eksplicitno branjeno da ostvari saradnju sa paušalnim agencijama.

Cela ova diskusija određuje gde će sami radnici živeti i raditi u budućnosti, određuje ljudski život i sudbine porodica, a samim tim i sudbinu daljeg rasta IT industrije u Srbiji – tako da je stvarno potrebno da svi koji su u diskusiji, uključujući i medije paze na jezik i retoriku i izbegavaju potezanje političkih alata za manipulaciju javnosti.

Promene zakona i uređenje IT sektora

Ono što je prvo bitno da se napomene – ovakvo stanje nije moglo da traje zauvek.

Sa jedne strane imamo firme koje sve više jačaju na leđima paušalnih agencija, dok sa druge strane imamo postepeni pad prava radnika. Da sve nije tako crno-belo, treba pomenuti da postoje i segmenti startup industrije koji uopšte mogu da postoje i da budu konkurentni na tržištu samo zato što ovakav model poslovanja postoji. Da li će industrija biti sposobna da apsorbuje gašenje ovakvih mikro-startupa ili će ljudi iz njih da se odsele iz Srbije, ostaje da se vidi. Poenta je da nije sve tako ni pozitivno, ni negativno.

Kod donošenja nove regulative je pre svega bitno da se smanji kolateralna šteta i da se spreči monopolizacija tržišta rada.

Oba bi bila pugubna za industriju i dovela do masovnog iseljavanja stručnog kadra, što nikome nije u interesu – ni radnicima koji gube domovinu, ni firmama koje gube radnike, ni državi koja gubi zaradu od poreza. Predlog koji je trenutno pred industrijom je grub i nezgrapan i može da napravi mnogo više štete nego koristi – ali je ipak korak ka uređenju sektora i povećanju prava radnika u Srbiji. Bitno je da se donese takva regulativa koja neće štetiti početnicima, freelancerima, nezavisnim stručnjacima, startapima i svima onima koji su seme za dalji rast industrije. Bilo bi stvarno neozbiljno i licemerno otpisati ovaj segment kao seme za dalji rast – jer su sada najveće IT firme u Srbiji nastale baš iz tog semena.

Projekcije: Šta očekivati u budućnosti

IT industrija u Srbiji je gašenjem modela poslovanja preko kojih se sama izgradila u prethodnih nekoliko godina – na leđima paušalnih agencija – jasno deklarisala kao potpuno sposobna, samostalna i sposobna da bude konkurentna kako na poslovnom, tako na tržištu rada.

Ovo šalje jasnu poruku svima koji su žrtvovali svoju penziju, kreditnu sposobnost, prava na zdravstvenu i materinsku zaštitu da je industrija sada voljna da plati punu tržišnu cenu rada koja je konkurentna sa Holandijom, Švajcarskom, Nemačkom, Velikom Britanijom, Sjedinjenim Američkim Državama, Australijom i svim onim tržištima odakle ponude za posao našim radnicima dolaze.

Ovo takođe znači da će država imati drastično veće prihode od poreza i doprinosa.

U slučaju da je ovo stvarno ovako i da su IT firme ovde spremne da budu konkurentne na globalnom tržištu rada – onda je ovo stvarno vreme za slavlje jer smo svi zajedno uspeli da podignemo celu jednu industriju na noge i vreme odricanja je završeno. Da, pogasiće se mnoge agencije, ugasiće se mnogi startapi – ali ćemo sa druge strane imati jaku i konkurentnu industriju koja je sposobna da apsorbuje nove radnike iz ugašenih segmenata.

U slučaju da ste pretprošli pasus pročitali kao nešto ironično ili kao napad, i da ne oslikava stanje i budućnost plata radnika u Srbiji, doći će do masovnog iseljavanja jer posle ovoga apsolutno ne postoji više ni nade niti interesa za gradnju industrije koja ne poštuje sopstvene radnike i koja nije konkurentna na tržištu rada.

Lični planovi

Jako je jednostavno i bez ikakvih političkih boja – Moji lični planovi nastavljaju da budu dalje profesionalno usavršavanje, arhitektura sistema, širenje znanja na nove tehnologije i izgradnja softvera. Želim da nastavim i dalje, posle 10 godina rada, da radim na dovođenju i pružanju kvalitetnih usluga stranim klijentima, a želja mi je i da nekada u budućnosti opet radim i na domaćem proizvodu koji će se izvoziti i donosi profit ovde.

Sve u svemu, moja interesovanja su profesija, stvaranje i normalan život.

Potrudite se da me zadržite u ovoj zemlji – isplatiće vam se.

Izvor: Nikola Stojiljković, LinkedIn članak

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


11 + 10 =