Dušan Krtolica je crtački virtuoz koji ima samo 16 godina!

Fotografija: www.iserbia.rs

Dušan Krtolica je crtački virtuoz koji je u prirodi prepoznao umetnost. Stoga nije slučajno što baš za njega kažu da je novi srpski Direr. Dušanov talenat je nadaleko poznat, a iznedrio je mnoštvo crteža kao i Enciklopediju praistorijskih životinja.

Umetnički izraz ovog mladog “čuvara Nojeve barke” možda najbolje opisuju reči Albrehta Direra: „Priroda čuva lepotu za umetnika koji ima umeće da je u njoj razotkrije…“ i upravo se u radovima crtačkog maestra, Dušana Krtolice, ogleda raskošni svet prirode.   

Na tvom blogu posetioci mogu pročitati da za sebe kažeš da nisi umetnik, već da samo pričaš priču. Koja je tvoja priča?

To sam izjavio posle moje prve samostalne izložbe u SKC-u u Beogradu, kada sam imao devet godina. Taj mali dečak je u međuvremenu malo porastao i sada ima šesnaest godina, ali i dalje sanja isti san. On je prisutan u svim mojim radovima koji za temu imaju bogatstvo prirode koja nas okružuje. I tako nastaje priča koja izgleda nema kraj. Neki ljudi kažu da je to umetnost.

Koja je tvoja prva asocijacija kada se pomene umetnost i na koji način je doživljavaš? Šta je za tebe najveći umetnički izazov koji si dostigao, a koji je to izazov koji bi u budućnosti voleo da postigneš?

Moja prva asocijacija kada se pomene umetnost je nadahnuće. Želja da nešto i ja stvorim. Čim sam osetio to nadahnuće odmah sam krenuo sa poslom. Tada sam imao pet godina, ali, eto, taj posao traje i danas. Najveći umetnički izazov je moja prva samostalna izložba jer sam imao devet godina. Samo jedan od radova sa te izložbe, koji je velikih dimenzija, sadrži više od 500 riba u prirodnom okruženju. Sve posle toga je bilo mnogo lakše .

Pohađaš školu crtanja i slikanja „Slikarski atelje Čarli“, eminentnog akademskog slikara Zorana Čalije. Šta je ono što bi izdvojio iz tog iskustva?

U atelje kod profesora Zorana Čalije sam prvi put došao sa četiri godine. On je upravo pekao palačinke za učenike kada sam ušao, tako da sam odmah shvatio da ću se tu duže zadržati. To je bilo moje prvo iskustvo. Sledile su godine divnog druženja i odrastanja sa njim i ostalom decom, gde smo kroz igru i rad sticali prva znjanja o umetnosti i slikarstvu uopšte. Dugujem mu veliku zahvalnost za strpljenje koje je imao prema meni i što mi je pored obaveznih tema uvek pružao podršku da istrajem u onome što ja volim.

Fotografija: www.iserbia.rs

Priča o životinjama nastaje tvojim nastojanjem da odaš počast svetu koji nas okružuje. Otkud tolika ljubav prema životinjama?

Uvek me je fascinirala njihova raznolikost i mogućnost prilagođavanja. Istorijski gledano to su veoma dugi procesi u kojima su nestale mnoge životinjske vrste koje nisu uspele da se prilagode. Mi smo danas odgonetnuli tek jedan mali deo te istorijske priče.

Raznolikost životinjskog carstva je ono što te inspiriše. Da li imaš omiljenu životinju, i zašto je baš ona tvoja omiljena?

Možda bi to bio Aj-aj, vrsta lemura koja živi na Madagaskaru zbog načina na koji se hrani. On ima izrazito dugačak srednji prst kojim kucka po kori drveta i osluškuje komešanje insekata koji žive ispod kore.

Nakon pisanja „Hafington Posta“, mnogi svetski mediji su se zainteresovali za tvoj umetnički izraz. Kako komentarišeš to da su mnogi za tebe preneli da se pojavio novi Direr u Srbiji?

Ja sam tada išao u četvrti razred osnovne škole. Posle „Hafington Posta” i svi domaći mediji su preneli istu priču o meni. Ljudi su počeli da me prepoznaju na ulici. U početku mi je to bilo malo čudno ali sam se brzo navikao. U to vreme sam već uradio nekoliko Direrovih grafika koje su se očigledno svidele ljudima.

Fotografija: www.iserbia.rs

Pored slikarskog, poseduješ i književni dar što si i pokazao objavljenom „Enciklopedijom praistorisjkih bića“. U kom momentu si poželeo da napišeš i ilustruješ sopstvenu enciklopediju i da li je upravo pisanje zajedno sa ilustrovanjem tvoj budući pravac u umetničkoj karijeri?

Oduvek sam želeo da napisem i ilustrujem jednu sveobuhvatnu Enciklopediju. Već sa pet godina počeo sam da radim prve nacrte i pošto nisam znao da pišem onda sam umesto teksta ispod ilustracija stavljao crtice. Ona je trebalo da obuhvati sve postojeće životinje kao i one koje su nekada živele na našoj planeti. Pošto je taj posao bio suviše ambiciozan za mene, krenuo sam od praistorije.

Fotografija: www.iserbia.rs

„Enciklopedija praistorijskih životinja“ je nesvakidašnji priručnik koji Dragana Vučićević, kustos Prirodnjačkog muzeja opisuje kao „kariku koja nedostaje u siromašnom korpusu paleontološke kulture na srpskom jeziku gde čitaoci imaju mogućnost da između korica ‘oslušnu otkucaje srca’ planete na kojoj žive“. Da li u budućnosti planiraš da napišeš još neki priručnik, i na koje teme bi voleo da se osvrneš?

Danas sve buduće Enciklopedije imam već u glavi, samo mi treba vremena da uradim ilustracije.

Upoznao si legendarnog Vuka Bojovića koji ti je dodelio stipendiju. Kažu čak i da si uspeo da ga „iznerviraš“ svojim znanjem prilikom jedne posete Zoološkom vrtu. Kako bi opisao to poznanstvo i da li bi želeo da ideš njegovim stopama i jednog dana postaneš direktor Zoološkog vrta?

Moje druženje sa Vukom Bojovićem je trajalo sve do njegove iznenadne smrti. Prvi put kada sam došao kod njega on me je sačekao u kancelariji gde je bilo desetak meni nepoznatih ljudi. Tek kasnije sam saznao da su to billi poznati vajari, slikari i naučnici koje je on pozvao da me upoznaju. Tu me je pitao o nekim životinjama koje sam ja toliko detaljno opisao da je zaista bio fasciniran. Sećam se da me je pitao da li znam šta su lemuri, a ja mu onda umesto odgovora nabrojim šezdesetak vrsta lemura sa kratkim opisom sto je izazvalo malu pometnju među prisutnima. Bilo je još dosta anegdota sa Vukom Bojovicem. O nekima sam vec pričao za medije. Što se tiče Zooloskog vrta mislim da moje interesovanje ipak neće ići u tom pravcu.

U jednom intervjuu si pomenuo da ti je jedan od omiljenih romana, roman Jana Martela „Pijev život“. Koje je tvoje viđenje ovog dela? Da li bi u budućnosti voleo da ilustruješ baš ovo delo, ili možda čak napišeš nešto slično?

Prvo sam gledao film pa teko onda pročitao roman Jana Martela „Pijev život” i moram priznati da su i film i knjiga ostavili dubok trag u meni. Svako od nas vodi neki normalan život i ne može ni pretpostaviti u kakva ga sve iskušenja taj običan život može jednog trenutka odvesti. Verovatno je da ću se u budućnosti baviti nekom vrstom pisanja jer je to sigurno još jedan od načina da čovek iskaže svoje najdublje emocije.

Šta bi poručio mladim ljudima u Srbiji koji se bave bilo kojim vidom umetnosti?

Kada sam došao kod mog izdavača prvo što mi je rekao:

„Dušane, mnoga deca su talentovana ali nisu u stanju da istraju do kraja, a ti si to uspeo”. Zato bih mladima u Srbiji poručio da budu uporni i da veruju u sebe.

Izvor: autor Teodora Nikolić, iSerbia

Lepa Reč
About Lepa Reč 1699 Articles
Lepa Reč je portal koji izveštava o lepim i pozitivnim vestima u Zemlji i inostranstvu.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


seven − two =