Dugo sam smatrala da je najveći problem u školama nasilje među učenicima. Međutim, u poslednje vreme uviđam da je sve češći problem motivacija dece, i to ne samo za učenje.
Često dolaze roditelji koji „ne znaju šta će sa svojom decom“. Ne znaju kako da ih „nateraju“ da srede svoju sobu, urade nešto u kući, a o učenju da i ne govorimo. Ne pomaže ništa, ni molbe, objašnjavanja, ubeđivanja, ucene, kazne. Čak nam zaprepašćeno saopštavaju da ni ograničavanje korišćenja ili oduzimanje mobilnih telefona ne deluje.Koliko god da su postali zavisnici od telefona, interneta, igrica, kao da im je svejedno i kada im se to uskrati. Nije problem ni da se samo sedi i ne radi ništa.
Kako da im onda nađemo „slabu tačku“? To je ono što me najviše brine. Izgleda da motivacija vrtoglavo pada u svim oblastima funkcionisanja naše dece. Tokom razgovora sa roditeljima, brzo dođemo do toga da roditelji oduvek sve rade umesto svoje dece. Nije dovoljno to što im spreme obrok, već i postave i rasklone sto umesto njih. Ujutru im nameste krevet. Rasklone nered u sobi. Spakuju knjige za školu. Provere da li su poneli opremu za fizičko. Ako zaborave blok za likovno, roditelji će doći do škole da im donesu. Nije im teško. Mnogi su svesni da iz najbolje namere ne čine dobro svojoj deci, naprotiv. Ipak, boje se šta bi se dogodilo ako bi ih pustili da se samostalno uhvate u koštac sa svojim obavezama i preuzmu odgovornost. Šta ako zaborave da ponesu domaći zadatak u školu? Šta ako naređaju jedinice? Ne žele da se suoče sa činjenicom da će njihova deca kad-tad morati da nešto u životu urade sama. Koliko god se trudili da im olakšaju, neće moći uvek da budu u prilici da im pomognu ili urade nešto umesto njih.
Setimo se one stare izreke „Daj čoveku ribu i nahranićeš ga jedan dan, a nauči ga da peca i nahranićeš ga za ceo život“. Svaki čovek ima prirodni poriv za rastom, razvojem i napretkom. Cilj svake osobe je ostvarenje ličnih potencijala. Psiholog Abraham Maslov je u hijerarhiji motiva koju je dao, samoostvarenje i samoaktualizaciju stavio na sam vrh piramide. Ako su radoznalost, težnja za aktivnošću i razvojem prirodno dati, zašto su onda deca pasivna? Decu u početku vodi „princip zadovoljsta“, težnja da ostvare zadovoljstvo bez mnogo muke, da sve dobiju sada i odmah. Vremenom, kako rastu, uviđaju da to nije moguće. Suočavaju se sa „principom realnosti“, zahtevima okoline, a roditelji su tu kao prvi predstavnici okruženja koji će ih naučiti po kojim pravilima funkcioniše svet, postavljajući granice između njih. Iako deca pokušavaju da “probiju” granice koje im postavljaju roditelji, zapravo imaju potrebu da znaju gde se one nalaze. Međutim, i sami roditelji narušavaju granice svoje dece i to upravo onda kada umesto njih rade ono što bi deca mogla da urade sama. Sve ono što roditelji rade umesto dece u trenucima kada deca zaista nisu spremna da to urade sama (počev od prvih meseci i godina života) deca postepeno „pounutruju“ i uče da rade samostalno. To je pravi put razvoja.
Ovde nije poenta okriviti i osuditi roditelje za bilo šta, već pomoći im da shvate gde greše. Budite tu za svoju decu, ali ne tako što ćete raditi umesto njih, već ih naučite kako da svoje obaveze obavljaju sami, ali i kako da razmišljaju svojom glavom, samostalno donose odluke, budu odgovorni prema sebi i drugima. Nećete biti manje dobri roditelji ako ih nekada pustite da pogreše i osete posledice svojih grešaka. Ne trudite se da budete savršeni roditelji. Budite dovoljno dobri roditelji.
Be the first to comment