Da li si “soler” ili timski igrač?

Fotografija: Pixabay.com

Crte ličnosti su naša baza, ali u kojoj meri će neko da zadrži svoju “prirodnu” sklonost, zavisi od činilaca socijalizacije, iskustva, ranih razvojnih modela…

Da li uopšte imamo mogućnost da u životu budemo isključivo jedna, odnosno druga kategorija? Da vodimo igru onako kako mi želimo? A čak i ako možemo, od čega zavisi da li ćemo se bolje osećati u koži “solera” ili cipelama timskog igrača? Od karaktera? Vaspitanja i procesa socijalizacije kroz koji prolazimo? Opšteg načina života?

Leonora Pavlica, psiholog i konstruktivistički psihoterapeut kaže da bi stručnjaci koji vole da ljude posmatraju kroz crte ličnosti, rekli da je to stvar prirodne sklonosti ka individualizmu, odnosno timskom duhu.

– Crte ličnosti su naše unutrašnje i urođene dispozicije da reagujemo na određeni način, pa malo zavise od sredinskih faktora – navodi sagovornica “Života plus”. – Ti psiholozi bi “solere” videli kao introverte, a druge kao ekstraverte. Međutim, smatram da je čak i biološka baza podložna korekciji. Ona je samo potencijal koji može i ne mora biti iskorišćen. A u kojoj meri će neko da zadrži svoju “prirodnu” sklonost u mnogome će zavisiti upravo od činilaca socijalizacije, iskustva, ranih razvojnih modela.

Fotografija: Pixabay.com

IZBOR SPORTA (NI)JE NEBITAN

Kako ćemo prepoznati “solere”?

– Ljudi koji preferiraju “soliranje” kao stil života će pre birati takmičarske, a ne ekipne sportove. Radije će se naći na profesionalnoj poziciji koja ne zahteva saradnju, već pre ističe individualnost, ličnu odgovornost i samostalnost, umeće da uživaju u svom društvu. Neće se libiti da sami izađu u grad ili sami odu na putovanje. Lakše će podnositi vremenske periode u kojima nemaju emotivnog partnera, a u vezi će insistirati da imaju vreme za sebe i držaće do važnosti ličnog usavršavanja. Životne probleme će najčešće pokušavati da prebrode bez podrške. Ukratko, oni su samostalni, odlučni, često kompetitivno nastrojeni, nekada i narcistični.

Šta odaje timske igrače?

– Oni vole i preferiraju podršku, druželjubivi su i to za njih može da bude najviša vrednost. Često im je na radnom mestu važnija prijateljska klima nego karakteristike samog posla. Neretko su nesigurni i ne vole sami da odlučuju, skloni su da delegiraju odgovornost ili da je podele, jer strahuju da ne budu krivi. Svaka njihova aktivnost je lepša ako uključuje druge ljude, a u vezama mogu ići i do simbiotskih odnosa (ne nužno). Željni su pažnje, oslonca, podrške i prihvatanja. Vode računa o utisku koji ostavljaju i uglavnom su osetljiviji na kritike od prve skupine.

Koliko izbor sporta i hobija/aktivnosti u detinjstvu može da utiče na to da li ćemo kasnije, tokom života, bolje “plivati” u timskim projektima, na poslovima koji zahtevaju rad u grupi ili će nam individualni više prijati?

– Izbor određenog sporta u detinjstvu može da promeni inicijalni kurs, ali tek združeno i sa drugim faktorima. Ako je neko rođenjem skloniji da bude individualac, on može i u timskom sportu da pokazuje tendenciju da bude izraženo kompetitivan – da po svaku cenu njegov tim pobedi ili da u njemu bude najbolji. Ta potreba da se dokaže neće se značajno ublažiti odabirom timskog sporta, pogotovo ako je i roditeljsko vaspitanje takvo da šalje poruke – “Bori se, daj sve od sebe, budi najbolji, budi prvi”. Tek ako i roditelji svojim primerom i porukama krenu da neguju stil saradnje i zajedništva, postoji mogućnost da se neko razvije u pravcu veće druželjubivosti. Tu je i iskustvo, pa ako osoba kroz sopstvenu praksu proceni da joj se više isplati jedna od dve pomenute opcije, sigurno će u budućnosti češće preferirati onu koja joj donosi više koristi.

IGRA(J) ZA POBEDU

Da li ova “podela” može da zavisi i od toga koje smo dete u porodici? Veruje se da su jedinci veći individualci, jer nisu navikli ni sa kim ništa da dele, dok su mlađa deca društvenija, zato što od rođenja imaju nekog s kim se igraju, od koga uče?

– Mnoge teorije pokušavaju da dokažu ovu hipotezu i naprave takvu generalizaciju. Ali svima je poznato da i mlađe dete ima poriv da se pozicionira, izbori za svoje igračke, roditeljsku ljubav i pažnju, što neminovno zahteva izvesnu količinu kompeticije. Takođe, poznati su nam primeri jedinaca koji prilično pate i nadomešćuju ovu samoću druženjem sa mnogo mlađom decom. Stoga, ne možemo se uzdati u redosled rođenja kao parametar. Ako deca žive u kulturi deljenja, zajedništva, saosećanja, brige, imaće veći potencijal za druželjubivost, ma koji po redu da su rođeni, a ako se neguju ambicioznost, borbenost i samostalnost pre će slediti trasu individualnosti.

Timski duh se neguje još kod učiteljice, ali šta ako se u to umeša učenje roditelja da treba da gledamo samo sebe i da se ne obaziremo na druge? Kako se taj “sukob” najčešće rešava?

– Bojim se da je uticaj učiteljice prilično blaži od roditeljskog. Prvo, njih doživljavamo kao značajnije modele; drugo, sa njima uglavnom provodimo više vremena; treće, roditeljski uticaj je dosta raniji i do polaska u školu skoro da već imamo formiranu jedinku koja je sklonija jednom od ova dva tipa reagovanja. Međutim, ako je reč o prilagodljivom detetu, kritički nastrojenom i refleksivnom, uticaj učiteljice može, ipak, da odnese prevagu.

Ko ima bolje predispozicije za uspeh u poslu, vezama, prijateljstvu, a da smo odbacili predrasudu da je to nužno čovek tima? Ko to pre igra za pobedu?

– Čovek tima je prilagodljiv i na oko izgleda da lakše uspostavlja i zadržava kontakte u bilo kojoj sferi – poslovnoj, prijateljskoj, emotivnoj. Ali često se gubi iz vida da on mora da pravi kompromise i da u njima prilično žrtvuje svoje potrebe – snižava standarde, prepušta inicijativu drugome. Ukratko, ima fleksibilne granice koje kao takve mogu neretko biti osujećene. Individualac se, s druge strane, doživljava kao “teži” čovek, krut i bremenit svojim pravilima, kao neko sa kim ne ide uvek lako. On zato oko sebe ima manji krug ljudi, ali ima jasnije granice, skrojene tako da očuvaju njegovo samopoštovanje i lično dostojanstvo. On se neće olako menjati, niti žrtvovati zbog nekog, ali i neće toliko često biti povređen. Razmislite sami koja vam se opcija čini perspektivnijom.

KAD INDIVIDUALAC IGRA U TIMU

Može li veliki individualac po potrebi da bude i sjajan timski igrač, a da se u toj ulozi dobro oseća?

– Može, dokle god ne oseća da su mu članovi tima pretnja. Ako je cilj posla postavljen tako da se do njega može doći samo udruženim snagama i gde je svako zaslužan za neku deonicu, ovakav scenario je moguć. Ali ako svi rade na istom cilju i postoji mogućnost za poređenje i dodeljivanje “titule” najboljeg u timu, sklonost ka kompeticiji će lako izaći na videlo.

KO JE SUJETNIJI

– Sujeta ne mimoilazi nikoga. Svi ljudi su sujetni na ovaj ili onaj način, samo je razlika u stepenu. Ne bih da tvrdim da je neka od pomenutih kategorija podložnija tome. Može izgledati da su to solo igrači, ali to je tako jer oni sami moraju da brane i opravdaju sve svoje izbore i poduhvate, što je nekada jako zahtevno. S druge strane, i timski igrači su sujetni, samo svoje nesigurnosti kriju iza leđa grupe.

Izvor: Novosti.rs

Lepa Reč
About Lepa Reč 1387 Articles
Lepa Reč je portal koji izveštava o lepim i pozitivnim vestima u Zemlji i inostranstvu.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


fourteen + 6 =