Mali ukusni zalogaji koji pucketanjem, poput čarolije, doživljavaju svoju metamorfozu u nežne bele pahulje, predstavljaju pravi užitak o kojem se sa lakoćom postaje zavistan.
Kokice, te preukusne i hrskave slane pahulje sa ukusom maslaca i karamele, dostigle su svoj vrhunac. Stanovnici Sjedinjenih Američkih Država godišnje u proseku pojedu oko pedeset kilograma ove slasne gastronomske poslastice, dok je i na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva zabeležen munjevit porast njene prodaje. Godine 2016, istraživačka kompanija Mintel došla je do otkrića da je u poslednjih pet godina njena prodaja zabeležila porast od neverovatnih 169%.
Internet je preplavljen pričama o njihovom poreklu, od toga da su ih američki domoroci doneli za prvu proslavu Dana zahvalnosti, do toga da su ih kolonisti jeli za doručak. Međutim, o verodostojnosti ovih priča ne postoje nikakva svedočanstva, dok se smatra da je prava priča o poreklu kokica daleko zanimljivija.
Prekolumbijski period
Ono što je tačno jeste da su stanovnici američkog kontinenta jeli kokice mnogo pre nego što će Evropljani doći na njihovu teritoriju. Kokice predstavljaju specifičnu vrstu kukuruza, drugačiju od onog koji jedemo, koju su arheolozi pronašli u mnogobrojnim pećinama i staništima širom jugozapada Severne Amerike, kao i u južnijim delovima ovog kontinenta.
Botaničar Tomas Harper Gudspid, osnivač botaničkih bašta Univerziteta u Kaliforniji, jednom prilikom je od čileanskog arheologa dobio na poklon par drevnih zrna kokica.
„Jedne večeri, kada sam bio kući u Berkliju, došao sam na ideju da izvršim eksperiment sa mojim zrnima kukuruza koja potiču iz vremena pre Inka“, napisao je 1941. godine u svojoj knjizi „Lovci na biljke u Andima“. „Stavio sam nekoliko zrna u jedan pleh i zagrejao ih na električnom šporetu. Na moje iznenađenje, taj kukuruz koji je bio ubran pre skoro hiljadu godina, iskokao se sa takvom lakoćom kao da je onaj prošlogodišnji“, napisao je.
Čvrsta mala zrna kukuruza su tokom svih tih godina opstala ušuškana u svojoj debeloj ljusci, koja je i do četiri puta jača od ljuski drugih vrsta kukuruza.
U čemu je tajna?
Pucketanje zrna kukuruza posledica je jačine njegove opne, kao i njegove sposobnosti da efikasno prenese toplotu na skrobnu unutrašnjost semena, kako bi opna mogla da podnese visoke temperature, a da ne izgori.
Kako raste temperatura, vlaga u unutrašnjosti se pretvara u paru i počinje da stvara pritisak ka spoljašnjem delu, odnosno ljusci. Sa porastom temperature taj pritisak se nagomilava i onog trenutka kada je devet puta veći od atmosferskog pritiska, na malo više od 200 stepeni, ljuska se konačno otvara, a skrob i para se eksplozivno šire, čime se pritisak izjednačava.
Sa i bez aparata za kokice
Naučnici su otkrili da se može udvostručiti veličina iskokanog zrna korišćenjem vakuumske pumpe, kako bi se smanjio pritisak vazduha u šerpi u kojoj se greju zrna tako da se, kada se otvore, rašire još više nego inače. Moguće je iskokati kokice i bez upotrebe bilo kog aparata, držeći klip kukuruza iznad vatre, ali kako mnogi tvrde, njegovom upotrebom kokanje postaje vid zabave.
U Kini i dalje postoji par uličnih prodavaca koji kokaju kokice koristeći duboki bubanj od livenog gvožđa, u čiju unutrašnjost stavljaju zrna. Bubanj se okreće iznad vatre i kada manometer pokaže da je vreme, prodavac postavlja veliku platnenu torbu preko vrha, dok zrna sa porastom pritiska eksplozivno pucaju poput malih topovskih zrna, te upadaju u nju.
Prva diližansa za kokice
Jedan od prvih aparata za kokanje kokica na način koji je svima nama poznat pojavio se 1885. godine. Bio je to izum poslastičara iz Ilinoisa, Čarlsa Kretorsa, koji je eksperimentisao sa pekačima za kikiriki. Kretorsov aparat je predstavljao baroknu napravu koju su pokretali mali parni motori, u kojima su se zrna kukuruza zagrevala u mešavini putera i maslaca, dok bi mali mehanički klovn zvani Mr Roasty Toastyokretao kurblu, čime bi započinjao šou.
Gastronomski pisac Endru Smit, u svojoj knjizi Popped culture, priča priču o Kretorsovoj avanturi kada je 1893. godine, zajedno sa svojom kočijom za kokice, krenuo put Svetskog sajma u Čikagu.
„On i njegov pomoćnik, kako će ga kasnije nazvati Kretors kompanija, vikali bi: ’Probajte novi senzacionalni ukus! Besplatno! Kokice sa puterom! Revolucionarni metod koji smo upravo patentirali! Probajte gratis kesicu kokica!’“, napisao je Smit.
„Mušterije su odmah prilazile kočiji, dok bi klovn, koji je bio smešten iznad znaka za kokice, mahnito okretao kurblu. Dok bi se primamljivi miris hrskavih vrućih kokica sa puterom širio ulicom, narod se sve više okupljao opčinjen kako inovativnošću spektakla i malenim klovnom koji je pokretao motor, tako i samim kokicama“, dodao je.
Kretors kompanija i dalje predstavlja jedan od vodećih proizvođača aparata za pravljenje kokica.
Zdrava poslastica
Danas kokice postaju poznate kao jedan od zdravih prehrambenih proizvoda. Iako se one mogu smatrati slanom i masnom grickalicom pogodnom za neku specijalnu priliku, kao što je gledanje filma ili vašar, činjenica da je to proizvod od celog zrna žitaricekoju, pre dodavanja začina, odlikuje nizak procenat masti i soli, učinila ih je belim zlatom za prodavce.
Prema izveštaju istraživačke kompanije Mintel, ne računajući to što većina njih sadrži razne začine, slika kokica kao zdrave poslastice zapravo predstavlja uzrok njihove iznenadne vladavine širom Ujedinjenog Kraljevstva.
Ipak, neki kuvari polako otkrivaju da kokica nije jedino zrno koje ima sposobnost da izazove eksplozivni efekat. Ispostavilo se da možemo kokati mnoga zrna koja imaju tvrdu ljusku, uključujući i pirinač, pšenicu, ječam i amarant. Međutim, malo je verovatno da bismo u bioskopu uspeli da kupimo kesicu kokica od amaranta, te su za sada klasične kokice te koje zauzimaju posebno mesto u našim srcima i stomacima.
Izvor: iSerbia.rs
Be the first to comment