Branislava, žena koje nema…

Fotografija: Pexels.com

Da li vam se nekada desilo da ste izmaštali čitav film na osnovu samo jedne informacije?

Ispričaću vam priču u kojoj sam ja glavna glumica, a da sam za to saznala tek godinama nakon što je film počeo da se prikazuje!

Priča počinje davne 1991. dok je moj brat služio vojsku. Kao i većina vojnika, dopisivao sa devojkom koja ga je kući ’čekala’, a kao većina muškaraca, mrzelo ga je da smišlja šta bi mogao da joj napiše. Ono što bi on i napisao, ona ne bi želela da čita; a ono što je ona želela od njegovih pisama, on nije umeo, ili je verovao da bi takve reči umanjile njegovu tek stečenu muškost!

Na sreću mog brata, i kako se kasnije ispostavilo i njegovih klasića, imao je mlađu sestru, zaljubljenu u zaljubljenost, romantičnu dušu, preplavljenu patetikom ljubavnih priča i zanosa, koja je bila spremna, za skromnu nadoknadu, da piše ljubavna pisma nestrpljivim devojkama.

Na početku sam pisala pisma samo bratu, a onda se brat dosetio da bi mogao i da zaradi preprodajući pisma vojnicima… samo promeniš ime devojke i prepišeš svojom rukom. Tako su moja pisma stizala do svih krajeva bivše Jugoslavije i verujem, usrećile veliki broj devojaka!

Po nekada sam i išla u posetu bratu, i te posete pamtim po brojnim pohvalama i silnom časti, u vidu crnog ili žutog soka, koju sam dobijala.

Brata su kasnije prekomandovali u drugi grad, a ubrzo posle toga je i završio vojni rok i to celo iskustvo je palo u zaborav novih događaja i doživljaja koji su preplavili naredne godine.

Premotavam na 2006. moj prvi dan na novom poslu.

Bio je to posao koji sam dugo priželjkivala, a nisam dobila dobrodošlicu koju sam očekivala. Sećam se da sam sedela za radnim stolom koji su mi dodelili, prvi put u open space konceptu kancelarije, svi su gledali u ekrane i nešto ’ozbiljno’ radili, a ja nisam mogla ni da upalim kompjuter.

Skupih hrabrosti da se obratim nadređenoj koja nije krila koliko nisam baš bila njen izbor za saradnika, i dobih kratko: ’Pozovi IT. Broj ti je na tom papiru.’

Okrenuh broj i nakon kratkog ’Da?’, predstavih se punim imenom i prezimenom, objasnih da sam nova koleginica i da mi kompjuter ne radi…

Tišina sa druge strane.

’Halo? Da li ste me čuli?’

’Vi ste Branislava? Branislava Majstorović?’ promuca muški glas sa druge strane.

’Da, ja sam Branislava Majstorović, nova koleginica. Znate ne mogu da upalim….’

’Sad ću da dođem do vas!’ prekinuo me je.

Za manje od minut, ispred mene se stvorio nepoznati mladić, bledog lica i crvenih obraza, vidno uzbuđen i u neverici ponovi: ’Branislava? Branislava Majstorović?’

Po malo iziritirana odgovorih ’Da! Da li bi mogli da pogledate zašto ne mogu da upalim kompjuter?’

Bilo je evidentno da me ne sluša. Njegov pogled me je fiksirao i ponovo je pitao: ’Branislava Majstorović? Koja ima brata Nikolu? Koji je služio vojsku 1991.?’

’Daaa?’

’Ja sam (imena se stvarno ne sećam), služio sam vojsku sa tvojim bratom!’

’Super. Preneću mu tvoje pozdrave. Jel’ možeš molim te da vidiš zašto ne mogu da uključim kompjuter?’

’Aha, evo odmah…’ Zvučao je krajnje zbunjeno i kao da se malo zateturao dok se udaljavao od mog stola.

Sve mi je to bilo krajnje čudno te se osvrnuh oko sebe, ne bi li u nečijem pogledu prepoznala znak potvrde da zaista nije uobičajeno ponašanje kolege iz IT-a, međutim, delovalo mi je kao da niko nije primećivao ni da sam ja tu a kamoli da je nešto neobično u situaciji koja se odigrala.

Čini mi se da nisam uspela do kraja da procesuiram to što se upravo desilo, a kolega iz IT-a se već vratio.

’Kompjuter sad radi ja sam bio na portirnici kad si dolazila u posete bratu tražio sam da budem svaki put kad je on najavio posetu ja još čuvam sva tvoja pisma divna su.’ izgovorio je u jednom dahu. Videla sam u njegovom pogledu da očekuje mnogo, a od mene je dobio:

’Sad me po malo plašiš, izvini, stvarno se ne sećam.’

Lice mu se zacrvenelo, okrenuo se i otišao. Nikada ga više nisam srela.

Kasnije sam saznala da je on radio na održavanju sistema fabrike i da je bio tu na zameni samo nedelju dana. Ubrzo posle toga sam čula da je dao otkaz.

Dugo je ovo bila anegdota koju sam prepričavala da bih sebi dala na značaju i istakla fatalnost mojih reči… sve dok nisam izvadila glavu iz dupeta (što bi rekli ameri).

Mogu samo da pretpostavim, i želim da verujem da je moj bivši kolega, imao tu sreću da nakon 15 godina shvati da devojka koju je izmaštao, i sasvim slučajno nosi moje ime, u stvari ne postoji. Ako ga je  uverenje o njenom postojanju, pod mojim imenom, kočilo na bilo koji način, bio je oslobođen tog kaveza.

On je imao tu sreću da ispita svoje uverenje i shvati njegovu verodostojnost, a da li smo svi te sreće?

Na osnovu kojih uverenja donosimo odluke? Kakvi su temelji na kojima gradimo doživljaje? Koja perspektiva boji naše dane?

Koje sve filmove vrtimo u glavi, danima, mesecima, godinama?

Šta je od svega toga naše, a šta nasleđeno i prihvaćeno iz okruženja?

Meni je bilo korisno da uzmem svoja uverenja, jedno po jedno, i da ih preispitam, natenane.

Šta tačno verujem? Od kada imam to uverenje? Da li je izgrađeno na osnovu ličnog iskustva ili sam usvojila uverenje? Da li je uverenje izgrađeno na osnovu samo jednog događaja ili je nešto što se ponavljalo? Da li mi je to uverenje danas korisno? Da li me i kako ograničava?

Imam svesku uverenja, postavljam sebi pitanja i pišem odgovore. Nekada sam to radila svakodnevno, danas mi je dovoljno jednom mesečno da pretresem nova uverenja.

Sve ih je manje, a ja sam srećnija!

 

Autor: Branislava Dragić

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


18 + five =