Kompozitor, muzičar, pozorišni producent – Marko Grubić je odavno odlučio da će svoj život držati u svojim rukama i radeći ono što voli, preduzetnički spretno napravio od umetnosti svoj biznis. Završio je Pravni fakultet ali je samo dve godine radio kao pravnik. Samouk je muzičar, od te umetnosti stvorio je svoju životnu oazu i veruje da na svetu ne postoji bolji posao .
„U drugom razredu osnovne škole video sam na školskom programu Bitlse. U tom trenutku znao sam da je to najbolji mogući oblik života i da je to ono što bi trebalo raditi. Sa druge strane, bio sam dovoljno veliki štreber da shvatim da to nije baš tek tako i zato sam završio Pravni fakultet. Radio sam samo dve godine kao pravnik za jednu firmu koja se bavi autorskim pravima, i to su jedine dve godine u životu kada nisam živeo samo od muzike“, kaže on.
Na trećoj godini fakulteta postala je realnost da od muzike živi. Imao je srednjoškolski bend, a zatim je jedan od članova benda otišao da studira režiju i povukao ga da radi muziku za njegove predstave.
„Tako sam počeo da komponujem za predstave. Istovremeno sam imao i svoju muzičku grupu . Tada sam pomislio da od muzike može da se živi a kako je taj miris realnosti postao sve jači, usporio sam sa studijama i posvetio se komponovanju, ali sam ih ipak završio“.
„Meni je vrlo rano u životu postalo jasno šta mi se zaista sviđa. Razmišljao sam u početku – u najgorem slučaju biću pravnik kome je muzika hobi, ali ispostavilo se, na svu sreću, drugačije. Prvo smo radili amaterske predstave u pozorištu Dadov, bez para naravno, a prvi novac koji sam zaradio od komponovanja za pozorišnu predstavu je predstava koju je Anja Suša režirala u TeatruT. Negde u isto vreme, osnovali smo i našu trupu koja se zvala Torpedo i koja je imala svoju muzičku sekciju, glumce, reditelje, grafičke dizajnere. Napravili smo tri predstave – jedna je bila Etno cirkus, neverbalna predstava. Druga je Životinjska farma po Džordžu Orvelu a treća je bila Overlapping – predstava sačinjena od tri rečenice iz crne hronike ispričane u dvadesetak žanrova“, kaže Marko.
U njegovoj karijeri bilo je mnogo uspešnih projekata medju kojima su “Dogvil”, mjuzikl “Maratonci trce pocasni krug”, “Kosa”, “Čovekova tragedija”, “Dundo Maroje”…. . Značajna je takođe i “Jami distrikt”, koja je i danas aktuelna i trenutno najuspešnija predstava u zemlji.
“Za dve godine odigrali smo je 75 puta u 11 država a dobila je 31 nagradu, od čega sedam Sterijinih. U ovom trenutku imamo još oko 20 zakazanih izvođenja do kraja godine“.
Pored toga, Marko je radio i na mjuziklu Zona Zamfirova koji se još uvek igra i za koju je dobio prvu Sterijinu nagradu. Ipak njegov bend VROOOM je bio i ostao njegova najveća radost.
„Bilo koji koncert koji nije upropašćen tehničkim uslovima za mene je najveća radost, bila i ostala. Upravo uspesi koje sam ostvario sa predstavama, sada mi daju prostor da probam da se više posvetim svojoj muzičkoj grupi, podjednako kao što sam to poslednjih godina činio sa predstavama. Kao i prilikom produkcije predstava, i za plasman ovakvog projekta, mislim da je neophodno izmisliti put, jer postojeci jednostavno nisu odgovarajući za prezentaciju muzike koju stvaramo“, objašnjava on.
Na pitanje kako se pravi biznis u pozorišnoj sferi, Marko kaže da postoji velika razlika u funkcionisanju institucionalnog pozorišta, nezavisnog i polunezavisog. Upravo njihov status određuje i mogućnosti da se predstave rade na jedan ili drugi način.
„Osim određenih oblika komedije, ni jedna druga predstava ne bi tržišno opstala. Koje su biznis fore za uspeh u umetnosti? Pre svega činjenica da se ovaj svet od malih nogu, od osnovne skole, vaspitava da je kultura nešto dobro i da za to što zovemo kultura, a ne znamo šta je tačno, poreski obveznici treba da plaćaju novac koji se kasnije dodeljuje kulturnim institucijama i raznim projektima i umetničkim festivalima. To funkcioniše na marketinškoj priči koja postoji kroz vekove, a to je priča da postoji nešto što se zove kultura i što je iz nekog razloga fantastično važno“.
Marko je do sada produciorao dve predstave, sprema još jednu, ali ne planira da se time dalje bavi u životu.
„Prvu predstavu ciju sam produkciju inicirao zvala se Dogvil i nastala je zahvaljujući, pre svega, ljubaznosti Ivana i Maje Lalić i Miksera, jer su oni tu predstavu finansirali sopstvenim sredstvima i to je zaista bilan ezavisna produkcija. Manjinski koproducent je bio SKC Novi Sad, a nešto sredstava sam i sam uložio.“
Marko kaže da u svetu pozorišta, za razliku od filma, gotovo da ne postoje sponzorstva niti zaiteresovanost privrednika da se ulaže novac, ali veruje da bi to moglo da se promeni.
„U sledećoj predstavi koju radim, osnovna tema je tehnologija, dokle je društvo stiglo zahvaljujući tehnološkom napretku, koja to važna pitanja postavlja i koliko se društvo, uprkost vžnosti, zapanjujuce malo bavi pomenutom problematikom. Imajući u vidu ovu tematiku, daću sve od sebe da u ovu predstavu uključim i neku firmu koja ima veze sa veštačkom inteligencijom ili IT a koja ne mora nužno da bude iz Srbije. Pokušaću da ta kompanija bude deo naše produkcije“.
Prema njegovim rečima i u ovom poslu postoji čitav spektar problema, kao i u svakom drugom, ali on veruje da ih ne bi trebalo dramatizovati, već isključiti emocije i racionalno sagledati koje je rešenje moguće.
„Svakome ko razmišlja da pokrene svoj biznis, savetovao bih da je najvažnije da ne laže sebe u pogledu iskrenih sopstvenih zelja. Nakon toga potrebno je hiperrealno sagledati i okolnosti u kojima se nalazi, a zatim: smoći hrabrosti i napraviti prvi korak“, poručio je on.
Izvor: www.bizlife.rs
Be the first to comment